Menjati Ustav zbog demokratije

Izvor

Politika I 17. april 2013.

Parlamentarna demokratija je neuređena i „divlja”, jer njene procedure ne omogućuju da građani biraju one ljude koji će zaista u svojim sredinama imati najveće poverenje

Novija istorija Srbije predstavlja grobnicu nedozrelih ustava i promašenih ustavnih politika. Neki od naših ustava doživeli su sudbinu „mrtvorođenih”, drugi su „umirali” u ranom detinjstvu, a treći bi „preminuli” najkasnije u pubertetu, te nijedan od njih nije doživeo punoletstvo. Tužna činjenica novije istorije Srbije je da nijedan Ustav nije bio na snazi više od decenije i tri frtalja iste. I dok srećna društva za dva veka promene jedan ili dva, najviše tri ustava, mi smo za prethodnih 200 godina imali dvocifren broj ustavnih aranžmana. To obavezuje da se o temi Ustava i ustavnih promena govori ozbiljno i odgovorno, jer je u ovoj materiji, u prošlosti, bilo isuviše brzopletosti i naivnosti, kratkovidosti i politikantstva.

Postojeći Ustav Srbije iz 2006. godine je značajna kritička osporavanja dobio već na početku svog veka. Po jednima je sporan bio legitimitet samog ustavotvornog procesa, po drugima je sporna preambula koja ne odgovara mogućnostima države da vlada na celoj svojoj teritoriji, a po trećima je Ustav sporan iz niza protivrečnih i nefunkcionalnih ustavnopravnih i politikoloških rešenja. Ne ulazeći u probleme legitimiteta, jer je, postojeći Ustav, sporili mu legitimitet ili ne, jediniobavezujući (to jestlegalni) pravni akt tog ranga koji imamo – potrebno je nešto reći o praktičnoj funkcionalnosti postojećegakta. Jednostavno rečeno, sadašnjiUstav nije obezbedio da imamo funkcionalan politički sistem i nije stvorio uslove za funkcionalnu demokratiju u kojoj bi građani nesmetano birali svoje legitimne predstavnike. S druge strane, ne treba preterivati pa reći da je postojeći Ustav nedemokratski i autoritarnog karaktera, jer on to nije, budući da je parlamentarna demokratija u njegovoj srži. No, parlamentarna demokratija koju definiše Ustav je neuređena i „divlja”, jer njene procedure ne omogućuju da građani među sobom biraju kao svoje legitimne predstavnike u parlamentu one ljude koji će zaista u svojim sredinama imati najveće poverenje. Dakle, politički sistem koji imamo ne omogućuje da se glasa za nečije „ime i prezime” i time proizvodi negativnu selekciju, jer ljudi sa „imenom i prezimenom” izbegavaju politiku, prepuštajući arenu nedovoljno kvalifikovanim partijskim kadrovima koji u parlament ulaze po logici partijskih lista i partijskom voljom, a ne zahvaljujući sopstvenim izbornim rezultatima. Razloge za promenu postojećeg Ustava ne treba tražiti na Mesecu, i plasirati teze da Ustav treba da se menja zbog Evropske unije, Kosova ili bilo kojeg drugog ideologizovanog cilja, već Ustav treba da se menja iz životno-praktičnih razloga – ne bi li smo uredili demokratiju u Srbiji i tako joj omogućili da živi i diše, kako ne bi izdahnula sutra ili prekosutra u naletu nekog autoritarnog populizma.

Stoga će glavna stvar u ustavnim raspravama, koje se polako zahuktavaju biti diskusija o tome koliki i kakav nam je parlament potreban, i uopšte, kakav je politički sistem za državu ovakve veličine i profila optimalan. U tom korpusu mnoge teme – od izbornog sistema i redefinisanja Srbije kao jedne izborne jedinice (što je očigledno neodrživo rešenje) sve do pitanja konstitucije parlamenta i broja poslanika u njemu.

Potpuno je jasno da bez konsenzusa vlasti i opozicije ne može biti bilo kakvog ozbiljnog ustavotvornog procesa, jer su nam ustavi masovno umirali u „cvetu mladosti” upravo zbog toga što nisu počivali na konsenzusu svih političkih i društvenih snaga, već je uvek neko terao neku svoju parcijalnu priču na mišiće. Stoga je bolje i ne ulaziti u ustavotvorni proces, nego da on rezultira nekim „parcijalnim” ustavom još gorim od postojećeg. No, ako se u taj proces već ulazi, onda treba obezbediti sve uslove da on bude ozbiljan i uspešan – konsenzus svih značajnih društvenih faktora, saradnju stručne javnosti i ozbiljne diskusije o ozbiljnim temama. Možda bi tako dobijen ustav uspeo da preživi pubertet, doživi zrelost i upiše nas u red srećnijih društava.

Naučni saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu

Neven Cvetićanin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>