MojUstav

Da li će Ustav Srbije biti promenjen, delimično ili u celini, više nije pod znakom pitanja – nije izvesno samo kada će to biti i na koji način. Sigurno je, međutim, da će se to dogoditi najkasnije do ulaska Srbije u Evropsku uniju, kada god da bude. Ali ustavna revizija praktično počinje ovog meseca, sa formalnim startom pregovora sa EU, odnosno sa međuvladinom konferencijom 21. januara, kada kreće „češljanje” celokupnog pravnog sistema zemlje.

Da je ovo prava prilika da se krene u ustavnu reviziju ističu svi oni koji smatraju da je važeći Ustav iz 2006. godine kočnica društvenom razvoju i promenama u zemlji. Profesorka ustavnog prava Marijana Pajvančić, na primer, ističe za „Politiku” da Ustav treba menjati pre svega „zbog nas koji ovde živimo”, a ne zbog EU. Ona ukazuje da ima mnogo razloga za njegovu promenu, a da je integracija u EU samo jedan od njih. Prvo zbog, kako je navela, nepostojeće integrativne klauzule, na šta ukazuje i Milan Antonijević, direktor Jukoma. Takva klauzula, kako ističe, dozvolila bi pristupanje zemlje EU.

„To je nešto što treba ozbiljno razmotriti. Ima zemalja koje su EU pristupale bez integrativne klauzule, poput Nemačke, ali verujem, kada već radite reviziju Ustava, da nema razloga da ovo pitanje ne bude uređeno na adekvatan način, kako se kasnije ne bi pojavila razna tumačenja i pozivanja na Ustavni sud”, kaže Antonijević za naš list.

Zbog zahteva EU za usklađivanje nacionalnih zakonodavstava sa evropskim pravom veliki broj država koje su danas članice EU morao je da promeni svoj ustav. Naročito one koje su u EU ulazile u poslednjim talasima, poput Hrvatske, najmlađe članice, koja je svoj ustav „upodobila” 2010, tri godine uoči pristupanja EU.

Tim promenama hrvatskog ustava, kakve će verovatno i Srbija morati da preduzme, ublaženi su, između ostalog, uslovi za donošenje referendumske odluke, omogućena je primena evropskog naloga za hapšenje, kao i izručivanje hrvatskih državljana pravosudnim telima drugih država na osnovu međunarodnih ugovora (što je kasnije dovelo do prošlogodišnjeg usvajanja zakona poznatog kao „Leks Perković”). Pored toga, ojačana je nezavisnost pravosuđa, sudovi su dobili ovlašćenja da direktno primenjuju evropsko pravo, a ojačana je i nezavisnost Hrvatske narodne banke i Državnog ureda za reviziju.

Kada je reč o „evropskim promenama”, već sada je izvesno da ćemo morati da se menjamo posebno u oblasti pravosuđa i ljudskih prava. Profesorka Pajvančić navodi da treba saobraziti ceo set ljudskih prava standardima koje nalaže evropski dokument o ljudskim pravima, ali i deo koji se odnosi na vladavinu prava – pre svega na pravosuđe i standarde u vezi sa statusom sudova, sudija i njihovom nezavisnošću. Još jedan bitan razlog, po njenom viđenju, za promenu ustava jeste pitanje decentralizacije, odnosno, lokalne samouprave koja takođe treba da bude saobražena i našim potrebama, a i onome što su standardi evropskih dokumenata o regijama i lokalnoj samoupravi.

Sličnog mišljenja je i Antonijević, koji podseća na Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa i ističe da treba promeniti način izbora sudija koji je kočnica za nezavisnost sudstva. Pravosuđe će biti u centru pažnje EU kroz poglavlja 23 i 24, prva koja će, uz poglavlje 35 (o Kosovu), biti otvorena. Pregovori o ova dva poglavlja biće prvi korak kroz koji će EU pomno pratiti na koji način se želi promeniti Ustav, naglašava Antonijević i dodaje da Jukom apeluje na otvaranje široke javne rasprave, za šta veruje da će imati podršku i EU, kako bi sva pitanja iz Ustava bila detaljno razmotrena.

Ova nevladina organizacija je od februara do decembra prošle godine sprovela projekat posvećen stvaranju uslova za promenu Ustava, uz uključivanje što većeg broja zainteresovanih strana u debatu o promeni ustava i uspostavljanje zajedničke platforme civilnog društva i formulisanje prioritetnih oblasti u cilju promene Ustava i otklanjanja mana uočenih u dosadašnjim analizama i u ustavnoj praksi. Prema ovoj anketi, postoji, između ostalog, visok stepen saglasnosti između političara i građana o tome šta treba promeniti ili na šta bi trebalo posebno obratiti pažnju. Tako 74 odsto građana i 67 odsto političara, prema nalazima ovog istraživanja, smatra da se postojeći ustav previše bavi teritorijalnim integritetom a premalo ravnomernim teritorijalnim razvojem. Ili, u vezi sa pitanjem teritorijalnog suvereniteta, samo 29 odsto građana i 28 odsto političara misli da je Ustav sredstvo kojim se Kosovo sprečava da ostvari nezavisnost.

Možda će ovako podudaranje u stavovima građana i političara biti razumljivije ako se uzme u obzir činjenica da su se gotovo sve parlamentarne stranke izjasnile da nemaju ništa protiv ustavnih promena. Ne slažu se, međutim, oko toga šta bi trebalo menjati. Podsetimo, vladajuća Srpska napredna stranka je, u vreme dok je bila u opoziciji, podnela Narodnoj skupštini peticiju sa više od 300.000 potpisa kojom se traži promena Ustava u delu koji govori o broju narodnih poslanika. Liberalno-demokratska partija, recimo, iskoristila je nedavnu ocenu Ustavnog suda o Statutu Vojvodine, da opet zatraži promenu Ustava, uz isticanje da je postojeći Ustav pravljen da bi sakrio kosovski poraz, a u međuvremenu je vezao ruke Srbiji u svakom segmentu – od Vojvodine i ekonomije, do ljudskih prava i reformi u zemlji.

Demokratska stranka Srbije je jedina u republičkom parlamentu koje je izričito protiv diranja u postojeći ustavni tekst, uz obrazloženje da se time samo prikriva krajnji cilj promena – izbacivanje Kosova i Metohije iz Ustava.

Prema nekim mišljenjima, već Briselski sporazum između Beograda i Prištine, donet prošle godine uz posredstvo Brisela, to nalaže. Ovakvo mišljenje podupire se i očekivanjima da najveće zemlje EU, one koje su među prvima priznale Kosovo, kad-tad zatraže od Srbije da svojim ustavom prizna otcepljenje Kosova. Antonijević, međutim, smatra da Briselski sporazum ne nalaže direktno promenu Ustava, ali podseća da se govorilo o tome da bi trebalo kroz ustavni zakon rešiti pitanja u vezi s Kosovom. Ipak, to nije nikada na valjan način razmotreno, dodaje on.