MojUstav

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, pošto me je gospođa Sedlar pozvala na dijalog, ja se zaista sa velikim zadovoljstvom odazivam na taj poziv i zaista sam spreman i SRS je spremna da učestvuje u dijalogu oko državno–pravnog i političkog uređenja Srbije. Evo da kažemo nekoliko reči na tu temu.

Prvo, nije tačna teza da podela Srbije na regione ne znači uvećanje administrativnog aparata. Najbolji primer za to vam je AP Vojvodina. Do 2002. godine ste imali sedam pokrajinskih sekretarijata. Danas ih ima 18, sa tendencijom daljeg povećanja. Uz povećanje broja pokrajinskih sekretarijata imate, naravno, i povećanje pokrajinske administracije u personalnom smislu, koja je sada za tri do četiri puta brojnija nego što je bila do 2002. godine.

Statut Vojvodine, ovaj statut koji je u velikoj meri protivustavan i koji ste izglasali krajem prošle godine, odnosno potvrdili ga vi iz vladajuće koalicije ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da li je on poboljšao život građana Vojvodine?

Da li građani u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Vrbasu, Odžacima, Kikindi, Somboru, Subotici, Pančevu, žive bolje, zato što imaju 18 pokrajinskih sekretarijata? Da li seljaci sada mogu lakše da prodaju svoje proizvode? Da li imaju dovoljno para da kupe nove traktore, imaju li radnici u vašim Odžacima, koji su potpuno devastirani, bolji status otkako ste usvojili Statut Vojvodine, ili je sve ostalo isto, ili je čak i gore nego što je bilo.

Ne treba nama, gospodo, promena Ustava, nama treba promena korumpirane i nesposobne vlasti. Ako ćemo mi Ustav da menjamo kada god nekome iz vladajuće koalicije padne na pamet neka nova politička ideja, onda ćemo svake godine da menjamo Ustav. Razmislite malo i o kredibilitetu države u međunarodnim odnosima.

Kakva smo mi država koja 2006. godine donese Ustav, taj Ustav nije ni sproveden do kraja u punom smislu te reči, i sada posle četiri godine, hajde da ga menjamo. Hajde da ga sprovedemo, pa ako praksa pokaže u narednih pet, 10 ili 20 godina, da zaista neka ovlašćenja iz Ustava treba menjati, SRS je spremna da se u to uključi.

Menjati Ustav da bi se podelila Srbija, na to SRS neće nikada da pristane. Ideja Prvog srpskog ustanka, ideja svih velikih srpskih političara, od Karađorđa, kneza Miloša, Jovana Ristića, Nikole Pašića, pa do današnjeg dana jeste da Srbija bude jedinstvena država.

(…)

Mi treba da čekamo 10, 20, 50, 100 godina da uđemo u taj obećani politički raj na zemlji da bi nam bilo bolje, a pri tome ćemo da menjamo Ustav, zato što je nekome palo na pamet da treba da se promeni preambula iz Ustava Srbije, da ne piše da je KiM sastavni deo Srbije, pa ćemo pored preambule, onako forme radi da smanjimo broj poslanika, da ne bi bili ravnomerno zastupljeni svi delovi Srbije, uključujući i KiM, pa ćemo da podelimo Srbiju na regione i onda mi kažite, gde je kraj u tom komadanju Srbije, ima li kraja?

Hoćemo li živeti bolje kada budemo imali 10 novih regiona? Primer Vojvodine je na najbolji način to pokazao. Treba nam sposobna vlast, državotvorna vlast, nekorumpirana vlast. Kada to budemo imali, jer sada je nemamo, onda će živeti dobro i onaj u Leskovcu, u Nišu, onaj u Beogradu i Novom Sadu.

SNS je u poslednjih nekoliko meseci bila domaćin ambasadorima mnogih država koje su akreditovane u Beogradu. Ono što smo zapazili kod zapadnih diplomata bilo je da pitaju o Kosovu i Metohiji, Haškom tribunalu, regionalizaciji Srbije, i mi smo onda shvatili da se priprema nešto veoma ozbiljno, što nije u skladu s Ustavom Republike Srbije i što treba sakriti nekakvim zakonom. Sada nas terate da se ovde podelimo kao ličnosti, da prihvatimo da ovo nije regionalizacija, ubeđeni u to da vi, u stvari, pokušavate da prevarite fondove za regionalni razvoj pri EU, koje ubeđujete da je ovo regionalizacija, a nas, građane Srbije, da to nije regionalizacija, nego statistička funkcionalna teritorijalna celina. Umešao se i predsednik Srbije koji je rekao da time, u stvari, samo želimo da bolje podelimo bogatstvo.

(…)

Mislim da je ovde, grubim prevođenjem reči ”regionalni razvoj”, došlo do stvaranja regiona. Da vas podsetim, SFRJ je bila država regiona. Nazivali su ih republikama, a bili su regioni. Danas su to države. Srbija i Crna Gora bila je država iz dva regiona, danas su to samostalne države. Ovde vršite jasnu razliku među građanima Srbije, ponižavate neke građane Srbije, time što Vojvodinu proglašavate statističkim regionom.

Izvinite, molim vas, po Ustavu Republike Srbije, Vojvodina je autonomna pokrajina. Po Ustavu Republike Srbije, da vam ne čitam član 176, koji pominje isključivo pokrajine i jedinice lokalne samouprave, član 183, koji kaže da autonomna pokrajina, u skladu sa zakonom, uređuje pitanja od pokrajinskog značaja u oblasti prostornog planiranja i razvoja, i to je njena ustavna nadležnost, član 184, koji kaže da budžet Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Srbije, s tim što tri četvrtine, čini mi se, mora da se uloži za finansiranje kapitalnih rashoda. U to ne smete da dirnete. Nemojte da mi pričate uopšte o tome da u to sme da se dirne, to su ustavne kategorije.

Kako sada Vojvodina nema neravnomerni regionalni razvoj? Hoćete li da kažete da je Banat jednako bogat kao Bačka, da tu ne postoje regioni kojima treba dodatno pomoći, da ne ode stanovništvo iz njih i da se dodatno razviju?

(…)

Srbija se preseljava u Beograd ili u Vojvodinu, u ova dva regiona u koje ne smete da dirnete. Uzalud pričate o istoku i zapadu i jugu i o centralnoj Srbiji, to sam slušao dok su Albanci govorili o tome da su oni nešto posebno, pa je bila Srbija bez AP Kosovo i Metohija. Tako je nazivana ta centralna Srbija. Sada vi ponovo vratiste u nas bojazan da nam pripremate nešto tako.

(…)

Za mene je decentralizacija spuštanje vlasti sa republičke na lokalnu samoupravu, a ne na pet transmisija do lokalne samouprave, i sve to u okviru firme G17 plus. Da se odmah razumemo, zaposlićete, verovatno, mnogo svojih ljudi u svim ovim izmišljotinama. Ali, ti ljudi, treba da znaju – kako su dobili posao, tako će i da ga izgube. Svojim vezivanjem za stranku G17 plus, izmišljanjem birokratije i administracije, vezuju svoj životni interes za vašu stranku i niko nema nikakvih moralnih obzira prema njima onog časa kada vi odete sa vlasti, a otići ćete brzo, pošto sam čuo da nećete oprostiti DS-u ako ikada sa nama bude sarađivao.

(…)

Ovaj zakon ne sme da bude usvojen. Ovo je nova podela Srbije i vi hoćete da nas pocepate. I vi učestvujete u tome, socijalist. Čuo sam da hvalite ovaj zakon. Neka vam je na čast. Vojislav Koštunica je odustao od regionalizacije kada je shvatio čemu to vodi. Sada su se pojavili novi regionalisti.

Kolika Srbija treba da bude da bismo bili mali? Vojvodina već ima i Vojvođane, i vojvođanski jezik, i vojvođanske kadrove, vojvođanski budžet. Ovde vas ucenjuju mesecima. Ne možete nijedan zakon da donesete bez onih koji uopšte ne brinu o Srbiji. Kako možete da jednu autonomnu pokrajinu izjednačite sa regionom? Da ima tri, četiri regiona u toj pokrajini, shvatio bih, ali vi ustavnu kategoriju pokrajine izjednačavate sa svojom statističkom funkcionalnom celinom. Kako je nađoste da je statistički funkcionalna?

(…)

Pre 15 dana vas upozorim šta se dešava na administrativnoj granici sa KiM-om. Pravite se da se ništa ne dešava. Juče tek reaguje ministar za KiM, pa kaže – daćemo žestok demanti; imamo demante već devet godina, a KiM se kao makazama opkraja kao teritorija koja više neće biti u sastavu Srbije.

Pa ste to naumili za Vojvodinu, pa ne daj Bože, za nekakav deo regiona na zapadu. Mi ćemo biti protiv. Ulagali smo amandman na ovako besmislen zakon, ne znamo šta da obrišemo amandmanima. Osnovnu ideju treba uništiti, ideju o tome da postoji neka transmisija između Vlade i lokalne samouprave, ideju da postoje saveti i da postoje agencije, pa Nacionalna, pa Regionalna agencija, pa će i oblasti tu da se umešaju, ideju da zaposlite još 1.000, 2.000 činovnika, pa im treba dati platu, treba ih obezbediti.

(…)

Problem regionalizacije u Srbiji je, inače, suptilno, složeno i veoma važno ustavno i, rekao bih, par ekselans političko pitanje, da bi se uzgred uređivao bilo kojim zakonom koji nije temeljni zakon u ovoj oblasti. S mogućim problemom ove vrste možemo se sresti već u članu 1. predloženog zakona, kojim se nagoveštava da će se zakonom regulisati – nazivi regiona, način određivanja oblasti koje čine regione, način određivanja jedinica lokalne samouprave koje čine oblasti itd.

Ne bi bilo dobro da se zakonom o regionalnom razvoju uredi materija koja, principijelno, ne pripada ovoj oblasti, te mislim da određene formulacije treba još jednom pažljivo pogledati pre nego što bude zakon definitivno usvojen.

Ovaj zakon, po mom mišljenju, može biti usmeren samo na jedan aspekt regionalizma kod nas, a to je ekonomska decentralizacija, tj. politika regionalnog razvoja, i na tome treba da se zadrži, jer je pitanje regionalizacije mnogo kompleksniji problem od ekonomskog aspekta regionalizacije, što je jedna komponenta.

Zbog potrebe da razjasnimo mnoge nedoumice i kontroverze koje se mogu pojaviti u vezi s ovim zakonom, imam utisak da nijedno drugo političko pitanje u ovom trenutku ne zaokuplja toliku pažnju domaće političke, rekao bih, i ukupne javnosti, kao što je to problem decentralizacije i regionalizacije u Srbiji.

Reklo bi se da je tome značajno pomogla i svetska ekonomska kriza, koja, kao ni sve druge pošasti, ne bira žrtve. Među najvećim, po mom mišljenju, ovdašnjim stradalnicima, našle su se upravo lokalne samouprave, gradovi, opštine jugoistočne Srbije, koji se već duže vreme nalaze izloženi privrednom kolapsu i čija se većina građana nalazi na ivici potpunog siromaštva.

Nekakva spasonosna svetlost na kraju tunela, da tako kažem, domaće krize mogla bi da bude, upravo, ostvarena decentralizacija.

Ali, u modernim demokratskim državama javlja se i snažan proces regionalizacije, koji podrazumeva prenošenje određenih poslova centralne vlasti na određene regionalne ili niže organe, ali koji će imati i dalje državni karakter.

Postoji, kao što se zna, mnogo definicija regiona i mislim da treba reći veoma precizno da su regioni najčešće svojevrsne, i geografski i istorijski, jasno prepoznatljive unutardržavne formacije, koje se odlikuju izvesnim etničkim, kulturnim i jezičko-dijalektičkim specifičnostima, ali i čitavim nizom drugih odlika političkog, ekonomskog, demografskog, socijalno-psihološkog reda, što se u ovom zakonu ne može precizno prepoznati, verovatno zato što on govori samo o jednoj funkciji regiona, a to je razvojna komponenta.

U slučaju Srbije, regionalizacija bi bila prilagođena specifičnostima našeg pravno-političkog sistema. Budući da takva regionalizacija države nužno mora da počiva na pratećem principu demetropolizacije, taj bi obrazac bio primenjen i u odnosu regionalnih centara prema lokalnim zajednicama u regionu, čime bi se sprečila prevelika dominacija jedne sredine u odnosu na ostale, što je veoma čest slučaj u Srbiji. Da bi regionalizacija bila uspešna, obavezno mora da bude praćena decentralizacijom u oblasti fiskalne politike, što znači da bi novac prikupljen od poreskih obveznika bio znatno pravednije raspoređivan nego što je sada slučaj, pa bi sve regionalne sredine imale podjednaku šansu za ubrzani razvoj u svim sferama društvenog života, što je, nadam se, intencija ovog zakona.

Regioni, u bilo kom smislu, nipošto ne bi smeli da imaju atribute autonomne državnosti, jer bi bili jasno i nedvosmisleno podređeni Ustavom i zakonom predviđenom stepenu u državi. To znači da ne sme biti govora o tome da regionalizacija predstavlja neki uvod u komadanje države, niti bi se stvaranjem regiona motivisalo delovanje prikrivenih separatističkih snaga, spremnih da ugroze teritorijalni integritet Srbije. Regionalizacija treba, po mom mišljenju, da bude nužan uslov demokratskog napretka i privrednog boljitka cele naše države, da omogući građanima da kvalitetnije žive i da efikasnije ostvaruju svoja prava. Akcenat treba da bude na funkcionalnoj, a ne na administracionoj regionalizaciji. To je evropski pristup i tu postoje dobra evropska iskustva, koja treba da primenimo i kod nas.

Međutim, od onih sam ljudi koji misle da je u ovom trenutku mnogo važnije od procesa regionalizacije proces decentralizacije, demetropolizacije i jačanja lokalne samouprave, što su preduslovi za ostvarivanje i procesa ekonomskog i političkog policentrizma u Republici. Pri tome, čini mi se da moraju sinhronizovano da se ostvaruju dva procesa: ravnomerni ekonomski razvoj i jačanje pozicije građana u državi.

Mislim da prilikom razgovora o regionalizaciji Srbije, u bilo kom pogledu, moramo biti vrlo oprezni; morala bi se izbeći zamka da se kroz regionalizaciju nametne proces atomizacije države, što može biti latentna i realna opasnost.

Regionalizacija, takođe, može da dovede potencijalno do daljeg institucionalizovanja državnih funkcija, samo na nižem nivou, pa i o tome mora da se vodi računa. Regionalizacija, po mom mišljenju, ne sme da ugrozi uspostavljene klasične funkcije države i ne sme da dovede do uspostavljanja tzv. mini država na regionalnom nivou, već treba da dovede do toga da država efikasno funkcioniše, a da građani kvalitetno ostvaruju svoja prava.

Mislim da bi trebalo najpre doneti taj zakon o regionalnom razvoju, što mi sada činimo, ali, komplementarno s tim, govorio sam o ovome u okviru javne rasprave, mora se doneti i zakon o prenošenju poslova države na opštine i gradove, i to u većoj količini, većem obimu nego što je do sada slučaj, jer ako želimo ostvarivanje politike ravnomernog regionalnog razvoja, onda treba dati nadležnost nižim jedinicama lokalne samouprave, da mogu da imaju mehanizme za ostvarivanje te politike ravnomernog regionalnog razvoja.

Na kraju krajeva, u pedesetogodišnjoj novijoj storiji Srbije, bilo je različitih oblika regionalizma, pa i perioda kada nije bilo nikakvih intermedijarnih oblika organizovanja između Republike i opština. Iskustava ima, mislim da se ona moraju pažljivo analizirati, jer pitanje teritorijalne organizacije jedne države je pitanje kome se ne pristupa tako često.

Sada bih dao jedan osvrt na ovu komponentu tzv. statističkih regiona, koja se nalazi u Predlogu zakona o regionalnom razvoju, jer mislim da moramo da uredimo pristup funkcionalne regionalizacije, preko ovih tzv. statističkih regiona kao oblika te regionalizacije; mogući su i drugi oblici, drugi modaliteti, možda čak i bolji od ovog, ali, nemam ništa protiv i ovakve formulacije.

Statistički region može postojati kao oblik ekonomske decentralizacije, ali u krajnje ograničenom obimu. Pošto ovaj zakon ne prejudicira teritorijalno uređenje države, iako bi se možda moglo to shvatiti, koje može biti uređeno jedino Ustavom, što je valjda svima jasno, statističke regione, bar ja, posmatram samo kao oblik koji treba da obezbedi sredstva iz fondova EU namenjenih za regionalni razvoj, nikako drukčije i van toga.

Ovaj koncept treba razumeti kao mogućnost da se dođe do sredstava za brži regionalni razvoj, jer svako drugo posmatranje statističkih regiona kao mogućih oblika administrativne decentralizacije je potpuno pogrešan pristup.

Uostalom, u članu 4. ovog predloga zakona, statistički regioni su definisani kao – statistički funkcionalne teritorijalne celine i, s pravom se naglašava, zbog mogućih nerazumevanja i nesporazuma, da se ne radi o administrativnim teritorijalnim jedinicama.

U tom kontekstu, posebno je za diskusiju predloženo rešenje u članu 6. ovoga zakona, da Vlada određuje jedinice lokalne samouprave i gradske opštine koje čine oblast, pa treba, po mom mišljenju, da se to može drugačije urediti, jer ovo može inklinirati ka teritorijalnoj organizaciji Republike, što nije dobro

Od trećeg poglavlja, pa nadalje, materija regionalnog razvoja se uređuje korektno, s tim što mi nije baš jasno zašto se u poglavlju V, koje govori o subjektima regionalnog razvoja, razrađuju samo nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine i glavnog grada, ali ne i opština i gradova u Srbiji.

Da li se oni ne smatraju bitnim subjektima regionalnog razvoja, ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, ali ako tako ostane, može se stvoriti utisak da to inklinira opet ka ekonomskoj metropolizaciji, a ne ka ekonomskom policentrizmu, što je i osnovna ideja ovoga zakona.

Na kraju, s određeni korekcijama, koje treba svakako učiniti, ovaj zakon smatram kao početni korak ka potpunom ravnomernom regionalnom razvoju Srbije, ali on ne može i ne sme da predstavlja pripremu za buduću administrativnu regionalizaciju Srbije, i to mora jasno da se kaže, jer bi onda i drugačije moglo da se govori o predloženom zakonu, ako bi motivi bili drugi.

Bilo bi bolje, slažem se s onim kolegama koji su ovde govorili i sa stručnog i sa naučnog stanovišta, ako hoćete, da je pre ovog zakona trebalo nekim drugim zakonima, koji uređuju teritorijalnu organizaciju Srbije, urediti ovaj sistem, na način kako bi bila izražena politička volja u ovoj državi, ali pošto je za to potrebna promena Ustava, verovatno se od toga odustalo, što znači da ne treba od toga odustati i da treba izvršiti usklađivanje ovoga zakona, kada dođe vreme.

Potpuno na kraju, ideju ovoga zakona treba shvatiti ne kao prekomponovanje teritorijalne organizacije Srbije, nego kao jačanje ekonomskog policentrizma i ekonomske decentralizacije u Srbiji, jer bi njegovom primenom, zaista, započeo jedan proces, koji će biti dugotrajan i dugoročan, smanjivanja razlika ne u siromaštvu, nego u ekonomskom statusu pojedinih delova Srbije, a to je ono na šta se stalno ukazuje iz nerazvijenih područja sa juga i jugoistoka Srbije, iz onih područja gde država nije dovoljno ulagala u njihov razvoj.

Donošenje ovog zakona predstavlja, u stvari, proces promene ekonomske politike, u smislu ravnomernog regionalnog razvoja, i to je dobar put i treba ga podržati.

I jedan i drugi ustav su bili ustavi u proizvođenju sukoba, na nivou centralne, i drugih nivoa vlasti. Jedan je te sukobe proizvodio zato što je vlast autonomnih pokrajina, koje su tada tretirane kao konstitutivni elementi federacije, bila prevelika; nije bilo apsolutno nikakvih nadležnosti centralne vlasti na nivou pokrajina. Drugi ustav, pak, potpuno je ukinuo gotovo sve nadležnosti autonomnih pokrajina i doprineo tome da narastu tenzije između ovih nivoa vlasti i da se gotovo onemogući funkcionisanje nekih delova vlasti.

Imamo na delu i imali smo prilike, i ja za svoje godine i oni koji su stariji mnogo više, da vide da su ti ustavi loši i da treba nešto menjati. Da li put promena treba da ide u pravcu rešenja iz Ustava 1974. godine ili put promena postojećeg stanja treba da ide u pravcu pronalaženja rešenja koja su se pokazala kao dobra svugde u svetu i koja su tekovina demokratskih država, kojima mi stremimo i koje su članice Evropske unije.

DSS smatra da treba da tražimo nova rešenja, da se ne vraćamo na stara rešenja koja će nas vratiti u nazad, koja nam ništa dobro neće doneti. To je ključni razlog zašto DSS danas neće podržati, odnosno biće uzdržana prilikom glasanja omnibus zakona. Mi nećemo biti uzdržani zato što smo protiv ovlašćenja koja treba da pripadnu AP Vojvodini ili zato što smatramo da građani ne treba da imaju mogućnost da, preko tog nivoa vlasti ili drugih nivoa vlasti utiču na sprovođenje i zadovoljavanje njihovih potreba. Naprotiv, mi smo za to; ali, nismo za ovakav način i nismo za parcijalno rešavanje ovih problema koje je proizveo Ustav iz 1990. godine, koji je potpuno centralizovao državu.

Suštinskih promena države nema bez promena Ustava. Ako krećemo u promene i menjamo sistem, moramo da krenemo od vrha, od glave – Ustava. Ustav koji sada imamo nije ustav koji treba da omogući stvaranje jedne nove demokratske države, demokratske države koja treba sutra da uđe u Savet Evrope, a prekosutra da postane ravnopravni član Evropske unije. Ovo je ustav koji nam ne garantuje ništa od toga i koji treba menjati.

Pogledajmo okolnosti u kojima se stavlja ova tačka na dnevni red. Da li je potrebno, pre svega, krenuti sa celovitim, ustavnim promenama ili rešavati parcijalno jedan deo. Ne ulazeći u samu suštinu zakona, ne ulazeći u to da li je to dobro ili nije dobro, naprotiv, smatramo – i predlog načela Ustava koji je Demokratska stranka Srbije predstavila juče podrazumevaju u nekim segmentima i veći deo nadležnosti za regionalno organizovanu državu nego što se daje ovim omnibus zakonom. Ali, nije dobro rešavanje na ovaj način, u trenucima kada se približava kraj pregovora oko budućnosti zajedničke države – bilo da će biti referenduma u Crnoj Gori, bilo da će se postići dogovor, ali približava se kraj pregovora; u trenucima kada nam treba promena celovitog sistema; u trenucima kada jednostavno, ovaj zakon koji bude donet neće moći da zaživi na način na koji bi zadovoljio potrebe građana; kada će postojati određena konfuzija u tome koji će se zakoni primenjivati; da li omnibus zakon, kao što je ministar pravde rekao, do sada neviđen u pravnoj teoriji, a bogami i u praksi, da li će on biti taj koji će se primenjivati, koji će rešavati u sukobu nadležnosti ovog zakona i svih ostalih zakona; ko će biti taj koji će znati gde i kako da se upućuje – to sve ne znamo, ovim zakonom nije predviđeno. Postoje nadležni organi koji će to raditi.

Smatram da ovaj zakon neće zaživeti, odnosno da je najgora moguća stvar za jednu državu, a to je da se pitanja od strateške važnosti za budućnost države i razvoj te države rešavaju tako da bi se prikupili dnevnopolitički poeni.

To je ono što je loše i tu možemo da govorimo o odgovornosti i neodgovornosti, savesti i nesavesnosti.

Pre sveta, treba pristupiti izradi novog ustava. Složio bih se sa svima onima koji kažu da je dosta obećano da će se u prvoj godini uraditi. Mi smo sa time krenuli. Ono što je predloženo, nije zacementirano – to su ideje, koje su stavljene na papir, kako DSS vidi da treba država Srbija, kao članica zajedničke države Srbije i Crne Gore, da izgleda u budućnosti.

Osnovni problem koji će ovde nastati, to je asimetričnost, što će neki građani Srbije biti ravnopravniji od onih drugih, što se ovim zakonom – ustavom garantuje ravnopravnost, odnosno neravnopravnost; odnosno, osnovno ustavno pravo da su svi građani ravnopravni, da svi građani imaju ista prava u okviru postojeće države, ovim se gube. Znači, neki građani u jednom delu Srbije će imati više prava – a ja dolazim iz tog dela Srbije i smatram da mi je apsolutno svejedno da li će centar moći biti u Beogradu ili u Novom Sadu. Iz Pančeva su jednako uzimali od 1974. godine pa nadalje; iz Pančeva je izgrađen i SPENS, ne znam kojim ostalim pančevačkim parama su izgrađeni drugi objekti u Novom Sadu – Srpsko narodno pozoriše i ostalo.

Pančevo je ostalo jedan od najnerazvijenih gradova u Vojvodini; grad sa puno neuređenih ulica, kaldrmisanih ulica, sa nesređenom infrastrukturom. Meni je apsolutno svejedno da li će pare ići u Novi Sad ili u Beograd. Hoću da pare ostanu u Pančevu, da pare ostanu na onom nivou gde će građani znati kako da apsolutno zadovolje svoje potrebe.

To je suštinska decentralizacija i demokratizacija. Sve ono što nije to, nije ni demokratizacija, ni decentralizacija. Smatram da niko iz DOS-a ne beži od tog obećanja i od te odgovornosti da preuzme na sebe postupak za donošenje novog ustava, decentralizaciju, demokratizaciju države, promene sistema; jednostavno, spuštanja vlasti, naročito onih nivoa vlasti od kojih zavisi zadovoljenje potreba običnih ljudi na nivo na kome bi oni mogli najviše da utiču – to je lokalna samouprava, to je regionalna država, koja bi se, naravno, birala po drugim osnovama i koja bi funkcionisala na drugim osnovama, sa mnogo više ingerencija.

Naravno, biće primedaba od mnogih, zašto regionalna država? Pa, regionalna država upravo treba da omogući bolje funkcionisanje same zajedničke države i same države Srbije, do onog nivoa dok ta regionalizacija ne ugrožava funkcionisanje same države. To je nešto što je poznato u modernoj praksi u Evropi, i što treba, mi smatramo, primeniti u Srbiji.

Isto tako, treba napomenuti i posebno naglasiti, ovo rešenje koje se sada nudi i daje za jedan kraći vremenski period, pošto se kaže da je ono privremeno – nije rešenje koje će, a rekao sam, zaživeti; ovako konfuzno rešenje, uz jedan veliki broj amandmana i same Vlade, koja je prvobitni tekst dala Skupštini Vojvodine, pa ga je Skupština Vojvodine poslala i sada imamo 30 amandmana Vlade, to nije rešenje koje će napraviti znatan pomak u funkcionisanju i same države Srbije i same Vojvodine, a naročito lokalne samouprave koja bi trebalo da ima mnogo veće ingerencije.

Zato ćemo mi u DSS-u biti uzdržani prilikom glasanja o ovom zakonu, ne zato što smatramo da Vojvodina i drugi regioni našim predlogom, neće imati sve te ingerencije; naprotiv, imaće i više u mnogim oblastima – već zato što je ovo jedno asimetrično rešenje, rešenje neravnopravnosti koje će roditi samo nove sukobe; a da li nam trebaju novi sukobi između građana, između pojedinih delova u Srbiji u trenutku kada smo krenuli putem rešavanja problema i putem izgradnje jedne nove države.

DSS će biti uzdržana zato što se ne slaže ne sa samom sadržinom ovog zakona, već sa načinom i trenutkom donošenja ovog zakona. Zahtevamo da se u promene ide brže, sistematičnije, odgovornije, promenom Ustava; jer dok ne promenimo Ustav, plašim se da će svi ostali pokušaji biti parcijalni i da će odslikavati samo neke trzaje i neko delovanje bez plana, a to građani Srbije ne zaslužuju. Oni već zaslužuju da konačno krenemo da se bavimo pravim stvarima, a to je promena – samo tada će naša nadanja i naša stremljenja biti prava, Republike Srbije u toku ove godine.

(…)

Pre više od godinu dana DS i njeni koalicioni partneri u AP Vojvodina odnosno u Skupštini AP doneli su Predlog statuta u kome su sebi, po našem mišljenju, prigrabili državne nadležnosti koje, prema Ustavu Srbije, nikako nisu mogli da dobiju.

(…)

Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina nisu spominjali niti ga je bilo na vidiku kada se oglasila stručna javnost, ali i politička, pre svega SRS, koja je održala na stotine tribina u gotovo svim naseljenim mestima u AP Vojvodina. Vlasti su se dosetile zakona i odlučile da ozakone sve one nadležnosti koje su statutom već prigrabljene.

Uprkos tome statut je i dalje, po našem mišljenju, neustavan. Svi režimski mediji o zakonu govore kao o pratećem dokumentu, što je nečuveno i nezabeleženo u parlamentarnoj praksi. Prateći dokument zakon nikako ne može da bude.

Cvetković prima Čanka, prihvata njegove amandmane, svestan da su oni neustavni, ali su zato u saglasnosti sa Čankovim memorandumom o Vojvodini, koji je on davne 1991. godine poslao lordu Karingtonu i konferenciji o Jugoslaviji.

Ovim memorandumom obznanjeno je da Vojvodina treba da bude konfederalna jedinica Srbije, a ako to Srbija ne prihvati, kaže on, nezavisna država. Čanak otvoreno tada kaže da teritorije severno od Save i Dunava koje je Srbija anektirala, to je citat, moraju biti vraćene novoj državi.

Vlada Srbije je usvojila Predlog zakona, a parlament Vojvodine zakazuje sednicu na kojoj usaglašava predlog svog statuta sa nepostojećim zakonom, jer ga Skupština Srbije još nije usvojila. Da li je to činjenica? Jeste.

Pitam u šta vi to pretvarate Skupštinu Srbije? Nije li ovo vaša prćija, da vas 126 može da radi šta hoće? Brine li iko o ustavno-pravnom sistemu?

Ako se suspenduje Ustav i Skupština, šta je to onda? Po nama i po političkoj teoriji, ništa drugo osim državnog udara. Režim to radi vrlo perfidno, ali podržavljenje Vojvodine je rezultat ove vlasti i ispunjenje obećanja Cobela, koji je javno zapretio da posle Kosova na dnevni red internacionalizacije dolazi Vojvodina.

Umesto odnosa subordinacije, koji se svuda u svetu uspostavlja između države i njenih teritorijalnih autonomija, predlaže se ustanovljavanje partnerskih odnosa između na oko jednakih strana Republike ili republičkih i pokrajinskih organa. Predviđa se osnivanje razvojne banke, nauka, inovacije i tehnološki razvoj prelaze u nadležnost AP, iako to Ustavom nije predviđeno. Pravo zaključenja međunarodnih ugovora takođe Ustavom nije predviđeno. Pravo osnivanja predstavništva u inostranstvu takođe nije predviđeno.

Što je najvažnije? Teritorija AP Vojvodina sastoji se od geografskih oblasti, kako se kaže, Srem, Banat i Bačka, kao da se radi o zemljopisu za niže razrede osnovne škole, pa možemo slikovito da objašnjavamo šta je šta.

Pitam, evo da je tu ministar Marković, možda jeste, da li se on seća da li u ovoj državi postoji Zakon o teritorijalnoj organizaciji i da li on zna da se Srem prostire malo i u Hrvatsku i da se Banat malo prostire i u Rumuniju? Eto, to je ono što nama pokazuje da tu postoji još nešto i da se iza brda još nešto valja.

Da li možda neko zna da su i Surčin i Zemun geografski u Sremu? Nije po Zakonu o teritorijalnoj organizaciji, ali upravo zbog toga oni i preskaču ovakvu odrednicu i ne drže se Zakona o teritorijalnoj organizaciji, mislim na Vladu Srbije koja donosi ovaj zakon i na Skupštinu Vojvodine koja je to u svom statutu predviđa, nego spominje geografske oblasti.

Ko je to imao bilbord na kome je pisalo: Novi Sad, moj glavni grad? Nenad Čanak. Šta bi Nenad Čanak mogao da uradi i smeo da uradi da mu DS to ne dozvoljava. On je neprestano vaš glasnogovornik. Sa dva-tri posto možda biračkog tela, tu je uvek uz vas. Vi ga istaknete da priča ono što vi ne smete da kažete, da vam se ne stavi na teret, ali prihvatate sve to.

Pokrajini se prenosi 166 nadležnosti kao poverene. U 36 materija se pokrajini poverava inspekcijski nadzor, a u 19 rešavanje po žalbi, što je do sada bilo, a i po Ustavu, isključivo nadležnost Republike. To je ono što nije u skladu sa Ustavom.

Osniva se 12 novih ustanova i javnih preduzeća. Povećava se i broj radnika u administraciji, a vodite navodno neku drugu politiku. Čak u statutu predviđate preambulu. Ne liči li to onda na ustav? Gde ste videli bilo koji statut koji ima preambulu.

(…)

Dakle, zakonom se ne mogu utvrđivati nadležnosti AP, zakonom se ne može ni osnivati AP. Samo Ustav može da odredi da u Srbiji postoje autonomne pokrajine, ne samo što je Ustav utvrdio da u Srbiji postoje autonomne pokrajine, nego je jasno i poimenično naveo koje su to pokrajine.

Ovim vašim tzv. Omnibus zakonom zadirete u dve stvari. Zadirete u Ustav, jer proširujete nadležnosti autonomnih pokrajina, ali zadirete i u prava autonomnih pokrajina koje im je Ustav već direktno dao. Vi ih uređujete. Ne možete da ih uređujete.

Ono što je Ustav dao autonomnim pokrajinama može da uređuje samo AP svojim statutom i pravnim aktima koji su ispod statuta, a vi možete da pazite da ona ne prekorači te svoje nadležnosti ili da ih ne ostvaruje na način koji je protivan Ustavu i ništa više. Ima li išta ovde sporno? Nema ništa. U materijalu koji smo dobili, odnosno aktu koji smo dobili od Skupštine AP Vojvodine, kaže se da predlog statuta AP Vojvodine, koji je usaglašen sa Predlogom zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, dostavljamo vam prečišćen tekst.

Taj zakon nije donet. Kako je onda moguće da statut bude usaglašen sa nepostojećim zakonom? Kako znate da će taj zakon da bude izglasan u ovoj Narodnoj skupštini? To je hipotetički onako. Možda će biti, a možda i neće. Šta ako ne bude? Šta onda biva sa statutom?

(…)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Žarko Korać je izneo niz neistina, odnosno začudio bih se kada bi on izrekao makar i neku poluistinu. U svakom slučaju, ovo što je ovde rečeno ne može se čak čuti često ni u krugovima lobista koji rade protiv Srbije i srpskog naroda.

Ne znam na čijoj je on listi bio. Da su albanske političke partije učestvovale na izborima, pretpostavljam da bi on bio na čelu te liste. Prvo, autonomija Kosova i Metohije nije ukinuta. Kao što znate, promenama Ustava, koje su obavljene potpuno legalno, Srbija je vratila svoje jedinstvo.

Srbija je bila jedina Republika bivše SFRJ koja je imala, da tako kažem, pravo veta dve svoje pokrajine. Zato i ne čudi da se danas ponovo u ovoj skupštini čuje da je Srbija ukinula autonomiju Kosova i da je to, navodno, bio razlog zašto su Albanci krenuli u demonstracije protiv Srbije.

Gospodine Korać, šta se dešavalo 1940. i neke, šta se dešavalo 1968, šta se dešavalo 1981. godine? SPS nije bila tada na vlasti. Albanci su imali pokrajinu koja je imala pravo veta, po ustavnim promenama, u odnosu na ostali deo Srbije.

Apsolutna je neistina da je Srbija išla politikom sile. Šta se dešava i kakvo pravo Srbija ima u odnosu na deo svoje teritorije, u odnosu na vaše političke mentore i nekih zemalja na zapadu, koje imaju pravo da intervenišu na desetine i stotine hiljada milja udaljeno od svoje teritorije, kada su, navodno, ugroženi njihovi interesi? Nemoguće je da opravdavate pravo Americi da napadne Irak ili Avganistan, a da osporavate pravo Srbiji da brani svoju teritoriju od terorista i ekstremista, odnosno od onih koji žele da otcepe deo svoje teritorije.

Sigurno je da u Srbiji treba da postoje izuzeci. Nisam siguran da su izuzeci uvek onakvi kako se oni predstavljaju. Ako je neko izuzetak, zašto je onda častan izuzetak? Mislim da, u svakom slučaju, ni jedan građanin Srbije, ni jedan pripadni srpskog naroda nema pravo da se tako igra sa delom svoje teritorije, sa delom svoje istorije i sa delom svoje budućnosti.

Imate pravo možda u svoje ime, ali nemate pravo u ime onih sedam miliona o kojima je malopre govoreno. Narod nije glasao ni za koga od nas da bi razbijao Srbiju, narod je glasao za nas da bismo svi zajedno pokušali da odbranimo Srbiju.

Dokle više da delite Srbiju na one koji su za ovu ili za onu političku opciju? Dokle više da delite Srbiju na one koji su nekada bili na vlasti ili na one koji su malo skorije ili malo ranije bili na vlasti? Svi smo mi ovde zajedno dobili mandat od naroda da odbranimo ovakvu Srbiju kakva jeste.

Vi ste bili potpredsednik one bivše vlade, vlade koja je vladala Srbijom od 2000. do 2003. godine. Svi mi zajedno nosimo odgovornost za svoje postupke. Možemo međusobno da se razlikujemo i možemo međusobno da se mrzimo, mi sigurno ne mislimo isto, ali kako je rekao Berđajev onima koji su na ruskoj političkoj sceni radili nešto slično: “Ako mrzite vlast, nemojte mrziti majčicu Rusiju”. Ako mrzite neke koji su bili na vlasti ili jesu na vlasti, nemojte mrzeti Srbiju. Hvala vam.

Vlada će, naravno sarađujući sa svim nadležnim organima, insistirati kod UNMIK-a i kod međunarodnih činilaca na drugačijem i novom postavljanju institucionalnih okvira zaštite interesa srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.

Ako je suštinska autonomija ona formula kojom Rezolucija 1244 obezbeđuje samoupravu Kosova i Metohije u odnosu na Srbiju, onda je suštinska autonomija srpske zajednice na Kosovu i Metohiji ta nova formula koja ovoj zajednici obezbeđuje osnovne uslove opstanka na današnjem Kosovu i Metohiji, s obzirom na diskriminaciju prema Srbima, koja preovlađuje i u privremenim institucijama i u odnosu većinske zajednice.

Suštinska autonomija srpske zajednice na Kosovu podrazumeva teritorijalnu autonomiju, podelu Kosova na entitete ili kantonizaciju Kosova i Metohije, kao i odgovarajuću kulturnu i personalnu autonomiju.

Prilikom obrazovanja institucija vlasti na Kosovu i obezbeđivanja ovakve suštinske autonomije za srpsku zajednicu na Kosovu mora se voditi računa o još jednoj stvari o kojoj se vodilo računa u Bosni i Hercegovini posle Dejtonskog sporazuma. Činjenica je da je nacionalni, etnički sastav Kosova i Metohije, bitno promenjen posle 1999. godine.

U konstituisanju institucija na Kosovu i Metohiji mora se voditi računa o stanju kakvo je bilo 1999. godine.

(…)

Kada je reč o državnoj upravi i njenoj reformi, uprkos tome što su u međuvremenu osnovana dva tela koja su bila nadležna da se time bave, a to su Savet za državnu upravu i Agencija za razvoj državne uprave, tek treba pristupiti istinskom preuređenju državne uprave. Neophodno je u najkraćem roku izraditi dugoročnu strategiju reforme uprave, koja je sastavni deo naših evropskih integracionih procesa. Osnovni ciljevi budućeg preuređenja državne uprave će biti, naravno, racionalizacija, decentralizacija, depolitizacija i profesionalizacija uprave.

Poseban prioritet za Vladu predstavlja donošenje zakona o sprečavanju sukoba interesa, kojim će se sprečiti vršenje državnih funkcija na štetu javnog interesa. Poseban prioritet za Vladu predstavlja donošenje i zakona kojim bi se regulisala nadležnost i funkcionisanje institucije koja treba da omogući da, u onim slučajevima kada su građani već dobili zaštitu svojih prava i tim stepenom zaštite nisu zadovoljni, tu zaštitu obezbede i na drugi način, a reč je o instituciji ombudsmana ili narodnog advokata.

Naravno da ne spada u domen državne uprave u najužem smislu reči, ali Vlada će se postarati da se donese zakon o političkim strankama. Podsećam na činjenicu da postoji Zakon o finansiranju stranaka, a ne i zakon kojim se reguliše status političkih stranaka. Naravno da će Vlada, kada je reč o tzv. civilnom sektoru, izaći sa svojim predlogom zakona o nevladinim organizacijama. Radi se o jednom području koje je potpuno neregulisano, a pogotovo kada je reč o netransparentnosti, finansijskoj netransparentnosti ovog područja, a govorim o nevladinim organizacijama.

Iako je novi Zakon o lokalnoj samoupravi donet početkom 2002. godine, jedan od prioriteta Vlade će biti istinsko preuređenje lokalne samouprave, u vidu procesa sveobuhvatne decentralizacije vlasti i povećanja stepena finansijske autonomije jedinica lokalne samouprave.

(…)

Nešto o planovima Vlade u oblasti prosvete, kulture i nauke; na kraju, kao jedan od temeljnih stubova države, prosveta mora da zauzme svoje mesto pokretačke snage koja omogućuje napredak celog društva. Da bi ostvarili osvaj osnovni cilj, u postojeći obrazovni sistem neophodno je ugraditi najbolje principe nacionalne prosvetne tradicije i opšte principe i standarde zemalja članice Evropske unije. U ovom poslu mi moramo, naravno, voditi računa o našoj nacionalnoj i kulturnoj osobenosti, i jednim delom o specifičnosti postojećih institucija.

U tom smislu ćemo predložiti izmene Zakona o osnovama obrazovanja, koje će predvideti formiranje nacionalno–prosvetnog saveta kao nezavisnog stručnog tela, sastavljenog od predstavnika svih relevantnih nacionalnih institucija i pedagoških i obrazovnih ustanova.

(…)

Najposle, kada je o kulturi reč, ova vlada će jasno definisati šta je nacionalna strategija srpske kulture. Na tom projektu radiće nacionalni savet za kulturu Srbije, a u koji ćemo pozvati najkompetentnije predstavnike iz svih oblasti kulture. Cilj je da se donošenjem nacionalne strategije pristupi obnovi kulture, a mi ćemo kao Vlada ceo proces podržati predlaganjem zakonske regulative i povećanjem budžeta za kulturu i, naravno, nauku. Podsticaćemo privatno preduzetništvo i inicijativu u kutlturu, a podržaćemo i negovanje kulturne baštine svih etničkih zajednica u Srbiji.

(…)

(…)

Prvo, nadležnosti autonomne pokrajine mogu da se odrede samo Ustavom, a ostvarivanje tih nadležnosti može se regulisati samo statutom autonomne pokrajine, a ne zakonom koji će doneti Republička skupština. Postoji pet osnovnih institucija političkog sistema, to su – država, federalna jedinica, autonomija, region i lokalna samouprava.

Samo nadležnosti lokalne samouprave mogu se određivati zakonom. Sve ostale nadležnosti mogu se odrediti isključivo Ustavom. Ako neko po Ustavu dobije određene nadležnosti, onda ih on sam uređuje u okviru onoga što mu je Ustav dao. Ne sme postojati neki viši organ državne vlasti ili viša državna institucija koja će umesto njega tu oblast uređivati.

To jeste smisao autonomije – dao mi je nešto Ustav, i ono što mi je Ustav dao ne dam nikome, i niko ne može da mi osporava, do promena Ustava. To je suština, da vam ovako malo više to pojasnim, ako vas uopšte interesuje, vidim da vas ne interesuje.

Dakle, zakonom se ne mogu utvrđivati nadležnosti autonomne pokrajine, zakonom se ne može ni osnivati autonomna pokrajina. Samo Ustav može da odredi da u Srbiji postoje autonomne pokrajine. I ne samo što je Ustav utvrdio da u Srbiji postoje autonomne pokrajine, nego je jasno, poimenično naveo koje su to autonomne pokrajine: AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija, i niko drugi sada ne može u to da se meša, niti sada može Skupštini, Vladi ili bilo kojoj drugoj državnoj instituciji pasti na pamet da osniva npr. nove autonomne pokrajine ili da menja nadležnosti već postojećih.

Već postojeće autonomne pokrajine imaju samo one nadležnosti koje su striktno Ustavom predviđene. Vi ovim vašim tzv. omnibusom, omnibus zakonom, zadirete u dve stvari – zadirete u Ustav, jer proširujete nadležnosti autonomnih pokrajina, ali zadirete i u prava autonomnih pokrajina koja im je Ustav već direktno dao. Vi ih uređujete. Ne možete da ih uređujete. Ono što je Ustav dao autonomnim pokrajinama može da uređuje samo autonomna pokrajina svojim statutom i pravnim aktima koji su ispod statuta, a vi možete da pazite da ona ne prekorači te svoje nadležnosti, ili da ih ne ostvaruje na način koji je protivan Ustavu, i ništa više.

I ovde se postavlja kao osnovni problem to što u Srbiji ne funkcioniše Ustavni sud već skoro godinu dana. Umesto da pokušavate na sve načine da dopunite sastav Ustavnog suda, da obezbedite da funkcioniše jedna od najvažnijih državnih institucija, bez koje ne bi nijedna druga smela uopšte nešto da radi, (jer sve je sumnjivo što rade druge državne institucije, dok se ne formira Ustavni sud i dok ne bude moguće opšte pravne akte bilo koje državne institucije proveravati pred Ustavnim sudom), vi namerno sprečavate obnovu Ustavnog suda, vi namerno sprečavate funkcionisanje Ustavnog suda, da biste usvajali ovakve neustavne zakone.