Revizija Ustava i korupcija – Stevan Lilić

Izvor

21.11.2012.

Da li se revizijom Ustava može sprečiti sistemska korupcija, tako što bi se u Ustavu, kako to nagoveštava Aleksandar Vučić, „krađa državnih para proglasila kriminalom”?

Pre nekoliko dana potpredsednik vlade Vučić poručio je preko svog „Tviter” profila da „razmišlja o tome da Srbija, kao i Hrvatska, izmeni Ustav i krađu državnih para proglasi kriminalom koji ne zastareva”. Ovaj „tvit” izazvao je dvostruki efekat. S „najvišeg mesta” otvoreno je pitanje revizije postojećeg Ustava, ali isto tako u ustavnom kontekstu konkretizovano je pitanje odlučnog obračuna sa sistemskom korupcijom.

U postkomunističkoj tranziciji od pada Berlinskog zida 1989, Srbija još uvek nije našla svoj stabilni evropski ustavni okvir. Od 1990. godine kada je Slobodan Milošević sa svojim ustavopiscima izvršio „ustavni udar u meki trbuh SFRJ” i razbio ustavni poredak velike države, preko neuspelog projekta žabljačkog Ustava i stvaranja SRJ kao pravnog sledbenika bivše Jugoslavije, pa sve do sadašnjeg Ustava koji je usvojen „od danas do sutra”, ustavi Srbije nikako da postanu deo rešenja, a ne problema.

Slučajno ili ne, na šestu godišnjicu sadašnjeg (takozvanog Koštuničinog) Ustava iz 2006. godine održana je javna prezentacija tima jednog ozbiljnog istraživanja na temu ,,Ustavna revizija Ustava Srbije – aspekti i moguća rešenja”. Ponovo su otvorena mnogobrojna ustavna pitanja, posebno da li uopšte ući u postupak ustavne revizije i ako se uđe u taj postupak, kako ga uspešno realizovati. Malo je poznato da je od vremena Karađorđevog ustanka pre dva veka, sadašnji naš Ustav – 14. po redu. U uporednoj ustavnoj istoriji i praksi to je prilično impozantno. Nasuprot tome, SAD još uvek imaju svoj prvi i jedini Ustav iz 1787. godine, Nemačka umesto ustava ima „osnovni zakon”, a Velika Britanija uopšte nema ustav. To nije smetalo ovim zemljama za postanu „lideri u regionu” povodom pitanja demokratskih vrednosti i zaštite ljudskih prava (uz izuzetke koji potvrđuju pravilo).

U vezi sa pitanjem ustavne revizije, Srbija je suočena sa dilemom: da li postojeći Ustav „popravljati” ustavnim amandmanima (na primer regionalna autonomija) ili naprosto početi ,,Jovo nanovo”. Pitanje je izuzetno teško u političkom smislu, ali izgleda da je takozvana ustavna realnost (na primer Kosovo) probila postojeće ustavne okvire i da je umesto „popravki i krpljenja” bolje uložiti ozbiljan napor da Srbija, uz transparentnu javnu raspravu (a ne „raspravu u javnosti”) i društveni konsenzus postigne saglasnost o novom „ustavnom okviru” kojim bi se odredile osnovne društvene vrednosti i postavili osnovi jednog otvorenog i demokratskog društva na principima vladavine prava.

Drugo pitanje ustavne revizije odnosi se na postupak, to jest kako izvršiti reviziju Ustava. Ovde je paleta rešenja veoma šarena. Može se postupiti po odredbama sadašnjeg Ustava o reviziji putem ustavnih amandmana, a može se pristupiti donošenju potpuno novog ustava po istom tom postupku. Ima i predloga da, kao nekad u doba ustavnih monarhija, nov ustav donese ustavotvorna skupština. Međutim, ovo za sada „nije pravno moguće” jer treba doneti zakon o ustavotvornoj skupštini (a praksa našeg ustavnog suda kaže da se zakonom ne može menjati Ustav). Najteže se u tome snalaze pravnici i njihova stručna udruženja, jer nikako da izađu iz začaranog kruga odnosa između realnostii pravnog normativizma. Možda bi rešenje bilo u nekoj srpskoj adaptaciji pragmatične kineske maksime „nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da ulovi miša”, koja je preporodila Kinu od zemlje u kojoj je harala glad u svetsku supersilu čiji se astronaut „prošetao” svemirom.

Da li se revizijom Ustava može sprečiti sistemska korupcija, tako što bi se u Ustavu, kako to nagoveštava Aleksandar Vučić, „krađa državnih para proglasila kriminalom”. Pravni stručnjaci kažu da se to može uraditi i u okviru postojećih krivičnih zakona. Uostalom to i nije bitno. Bitno je da se generiše ta čuvena „politička volja” da se stane na put sistemskoj korupciji i kriminalu. Generisanje političke volje za uspešan obračun s korupcijom i kriminalom u Srbiji je stvar politike (i političara), a ne stvar Ustava. Ali, ako je za ovaj obračun potrebno da se i takva odredba nađe u Ustavu Srbije, siguran sam da građani ove zemlje (kao ni ja) ne bi imali ništa protiv toga.

Profesor univerziteta i predsednik udruženja Pravnici za demokratiju

Stevan Lilić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>