Stručni komentar
Ustav na opšti način garantuje pravo na mirno uživanje svojine i svih drugih imovinskih prava ukoliko su prava stečena na osnovu zakona (st. 1). Ustav bliže ne određuje subjekte kojima se ova prava garantuju. Norma je formulisana neutralno – „jemči se“, i podjednako se odnosi kako na fizička lica kao subjekte ovih prava, tako i na pravna lica. Kako je norma sistematizovana u poglavlju o ljudskim i manjinskim pravima, neutralna forma u kojoj je saopštena omogućuje da se pravilo interpretira kao jedno od individualnih prava građana, ali da se, pritom, dejstvo norme nužno ne redukuje samo na ove subjekte već da uključi i druge subjekte svojinskih i imovinskih prava. Pored fizičkih, to su i pravna lica.
Rubrum člana (pravo na imovinu) ne odgovara u potpunosti sadržaju materije koju regulišu odredbe ovog člana, jer se on odnosi kako na pravo na imovinu, tako i na pravo svojine. Nedosledna je i terminologija.
Pravo svojine i imovinskih prava podležu ograničenjima. Mogućnost ograničenja ovih prava i uslove pod kojima je ograničenje dopušteno propisuje Ustav. Ustav propisuje dva oblika ograničenja prava svojine (st. 2), i to su javni interes ili ukoliko se ova radnja učini uz pravičnu naknadu.
Za razliku od režima ograničenja odnosno oduzimanja svojine, u vezi sa režimom imovine Ustav reguliše ne samo oduzimanje odnosno ograničenje imovine (st. 4) već posebno reguliše i ograničenje načina korišćenja imovine (st. 3) koje se može učiniti samo zakonom.
U praksi primene ovih ustavnih odredbi može se postaviti pitanje o osnovanosti propisivanja različitih režima za pravo svojine odnosno pravo na imovinu, kao i pitanje da li način na koji je Ustav regulisao ova pitanja podrazumeva da korišćenje svojine, za razliku od imovine, ne podleže ograničenjima?