Sudski i drugi oblici pravne zaštite
- Delotvornost, dostupnost, pristup pravdi
- Preispitivanje sredstva za zastitu prava I postupaka u vezi sa ljudskim pravima pred ustavnim sudom
Šta su poslanici, ministri, premijer još govorili na temu osnosa sudske i drugih oblika pravne zaštite i Ustava možete pronaći na sajtu otvoreniparlament.rs.
U raspravama učestvovali:
Delotvornost, dostupnost, pristup pravdi
Milica Radović | Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica
Demokratska stranka Srbije – DSS (26.03.2013.)
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, u poslednje vreme vrlo je primetna jedna intezivna aktivnost Ministarstva pravde i svih organa koji su povezani sa Ministarstvom. Iz te aktivnosti mogli smo da čujemo nedavno, a i danas, da će nacionalna strategija za reformu pravosuđa da bude uskoro gotova, da će ona uskoro da se nađe pred poslanicima.
Takođe, smo čuli da je Venecijanska komisija uglavnom pozitivno ocenila tri nacrta zakona o sudijama, tužiocima, uređenju sudova. Čuli smo jednu zabrinjavajuću vest kada je u pitanju DSS da će da se najverovatnije menja Ustav. Čuli smo jednu ohrabrujuću vest da će se pozivaju članovi Visokog saveta sudstva iz reda sudija da podnesu ostavke.
(…)
Međutim, to zadovoljstvo ne mogu da, naravno, podelim sa onom informacijom koja je došla upravo od vas, a to je da je promena Ustava neminovna iz svih razloga, koji su javnosti poznati kada je u pitanju Demokratska stranka Srbije. Smatramo, da bi to u ovom trenutku, bilo potpuno kontraproduktivno i štetno rešenje za Srbiju. Ali, posle ovog uvoda preći ću odmah na predloge zakona o kojima danas raspravljamo.
(…)
Milica Radović | Demokratska stranka Srbije – Vojislav Koštunica
Demokratska stranka Srbije – DSS (14.02.2013.)
(…)
Reći ću vam i to da ponovim u ovom parlamentu ko zna koliko puta, da je naš stav po pitanju postupanja Visokog saveta sudstva jasan od početka. Mi smo na to ukazivali onda kada je bilo vreme da se na to ukaže. Smatramo da svojim postupanjem su doveli u zakonitost ne samo kada je u pitanju reizbor sudija, već su pod udar njihovog postupanja došle i mnoge druge odluke. Znači, ne samo da je reizbor izvršen na netransparentan način, uz odsustvo svakog normalnog merljivog kriterijuma, nego moram da vam kažem da je Visoki savet sudstva često postupao u nepotpunom sastavu, gde su sudije bile manjina, što je direktno suprotno odluci Ustavnog suda koji je govorio o tome da je neophodno da postoji većina članova Visokog saveta sudstva iz reda sudija.
Da li treba da pominjem to danas u Srbiji više od tri godine nemamo izabrane predsednike sudova, nego da se većina njih nalazi u v.d. stanju? To su sve bile odredbe, odnosno odluke koje su morale da budu donete od strane Visokog saveta sudstva. Da ne govorim o tome da čak ni telo koje je vrednovalo sudije neizabranog, niti su napravljeni kriterijumi i merila na osnovu kojih su se sudije, sudski rad ili sudijska dužnost vrednovale.
I ranije sam iznosila svoj stav o Zakonu o Visokom savetu sudstva. Smatram to i danas, da je neophodna njegova promena kao bi se kompletan sastav Visokog saveta sudstva promenio, jer je nemoguće pravnu državu graditi sa onima koji su konstantno kršili i ogrešili se o principe funkcionisanja te iste pravne države.
(…)
Ako je namera amnestiranje odgovornosti onih koji su najodgovorniji, to smatram isključivo kao politički neprincipijeno, politički providno i rekla bih kratkovido. Mislim da je neophodno da danas svako u državi snosi posledice i odgovornost za ono što je činio. Odgovorne moramo da nazovemo pravim imenom. Moramo svi da insistiramo na odgovornosti, jer jedino tako možemo da postanemo bolje društvo.
Kada je u pitanju odluka Ustavnog suda Srbije, ona za poslanike DSS je očekivana, ali moram da kažem da je ona zakasnela. Ako smo mi prilikom razmatranja Zakona o sudijama, pored ove odluke i odredbe koju je Ustavni sud proglasio neustavnom, ukazali i na neke druge odredbe istog tog zakona, izrazili sumnju u njegovu nezakonitost, i ako smo mi to znali tada, onda je Ustavni sud Srbije morao da zna mnogo pre nas da je ta odluka neustavna.
Naravno, nismo izrazili sumnju samo u pogledu odredbi tog zakona, nego smo izrazili sumnju u ustavnost i zakonitost maltene svake faze u procesu reforme pravosuđa, ali ovde se postavlja jedno drugo pitanje. Pitanje je da li bi Ustavni sud Srbije uopšte odlučivao o ovoj stvari da nije došlo do promene vlasti? To je ključno pitanje. Kakva je ustavno pravna sudbina uredbi koje su proizašle iz briselskih sporazuma? Da li će možda i ta odluka da se nađe na dnevnom redu Ustavnog suda jednog dana kada dođe do promene vlasti?
Nas konkretno zanima da li je za Ustavni sud važnije ime i prezime podnosioca predloga za ocenu ustavnosti ili je važnije rešavanje ustavno pravne stvari? Čini mi se da tom selektivnošću u odabiru predmeta po kojima je dozvoljeno postupati, sam Ustavni sud narušava principe odbrane ustavnosti i zakonitosti mnogo više nego bilo koji pojedinac danas.
Vrlo bi bilo zanimljivo čuti odgovore na pitanje koji su to kriterijumi koje Ustavni sud Srbije navodi na hitnost u postupanju. Da li je moguće da je odluka u ovoj pravnoj stari zahtevala mnogo veću hitnost u odlučivanju od pitanja državne granice? Da li je to danas moguće?
Sa druge strane, poštovani gospodine ministre, mi smo nekoliko puta ukazali da Ustavni sud nije smeo da zastane u pogledu utvrđivanja ustavnosti i zakonitosti one četiri sporne uredbe koje su proizašle iz briselskih sporazuma. Posebno nije mogao da zastane u postupku na nalog Ministarstva pravde, jer ministar pravde se u tom postupku tretira kao neovlašćen organ.
Ne samo da je zastao u tom pogledu, nego je odbio da odluči o privremenoj meri za koju je bio dužan da postupi sa hitnošću jer se radilo o privremenoj meri. Još drastičniji primer je odluka o Statutu Vojvodine koji čeka više od tri godine da se uzme u razmatranje. Mi smo pre neki dan ušli u četvrtu godinu a da Ustavni sud još uvek nije dao ni jednu jedinu reč u pogledu ovog pitanja. Sve to govori da Ustavni sud u svom radu ne radi po mandatu zaštite ustavnosti i zakonitosti, već zaštiti volje izvršne vlasti i to je nešto što je jako loše.
Na samom kraju odluka Ustavnog suda Srbije ma kakav njegov sastav bio i ma u kakvoj proceduri ona doneta, mora da se poštuje. Nju danas niko u ovoj sali ne sme da dovede u pitanje. Ono što je na nama kao narodnim poslanicima jeste da iznađemo pravno valjan način da je uvažimo. Ne zbog toga što insistiram na tome da budemo pravno perfektni, ovde prvenstveno govorim o dobroj nameri, nego iz razloga da danas-sutra ova odluka Narodne skupštine ne bi došla pod udar onih kojima je u ovom trenutku to vrlo veliki cilj, a pozivajući se na zakonitost u našem odlučivanju.
Mislim da je cilj svih danas ovde da se potrudimo da obezbedimo institucijama da funkcionišu slobodno, da budu neopterećene i da se ne vode strahom od eventualnog prekora izvršne vlasti. jedino tada možemo da stvorimo pravnu državu u kojoj zaista caruje vladavina prava jer će na taj način pravo svakog pojedinca i jedino u toj situaciji moći da bude zaštićeno. Nadam se da će ova današnja rasprava koja bi trebalo da predstavlja otklanjanje grešaka koje smo mi, poslanici u ovoj Skupštini doneli i načinili jer načinili smo grešku usvajanjem lošeg zakona, sve nas načiniti da budemo mnogo odgovornija politička bića. Hvala.
Preispitivanje sredstva za zastitu prava I postupaka u vezi sa ljudskim pravima pred ustavnim sudom
Zoran Krasić | Srpska radikalna stranka
Srpska radikalna stranka – SRS (21.12.2011)
(…)
Da vam sada objasnim kako je nastala ustavna žalba kod nas. Kada je donet Zakon o Ustavnom sudu SRJ, ubačena je ustavna žalba i dati su uslovi pod kojima neko pravno lice koje se bavi zaštitom ljudskih prava može da traži zaštitu od Ustavnog suda ako je došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava i sloboda građana. To je bilo dosta restriktivno. Prvi dobar primer korišćenja ustavne žalbe bilo je ono kada ste isterali DSS 50 i nešto njih, pa su se onda oni vratili na bazi one odluke po ustavnoj žalbi.
Kada se radilo na novom Ustavu Republike Srbije, onda je stvorena jedna ideja da treba ugraditi ustavnu žalbu kao način obraćanja i kao izuzetak da se o pojedinačnom pravnom aktu kojim se krše ljudska prava i slobode građanina raspravlja pred Ustavnim sudom. To jeste malo pravno gledano nategnuto, ali taj stav je zavladao. Zbog čega? Da se spreči veliki broj predstavki koje su najavljene da će ići prema Strazburu. Zašto? Zato što je SRJ, odnosno Državna zajednica i Crna Gora i Srbija decembra 1993. postala član Saveta Evrope i od tog trenutka građani Republike Srbije su dobili pravo da se kao pojedinci obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava i to je taj četvrti stub evropskog pravosuđa.
Ali, Ustavni sud ne pripada pravosuđu. Glavna i jedina i isključiva nadležnost jeste ocena ustavnosti i zakonitosti. Ustavni sud postoji i zbog Narodne skupštine, da prilikom promene saziva u novom sazivu neka grupa ne tumači na drugi način ono što je napisano u Ustavu. Onda, nadalje, da se spreče organi izvršne vlasti da svojim opštim aktima unakaze ustavnu normu ili zakon itd.
Ako smo to razrešili, onda je jasno. Ustavni sud nema pandam u Evropskom sudu za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava je sud, četvrti stub, gde se građani pojedinci obraćaju predstavkama. Vrlo prosto da se shvati. Način odlučivanja u Ustavnom sudu definisan je Ustavom Republike Srbije i nema potrebe da se odredbe Ustava Republike Srbije prepisuju u tekst Zakona o Ustavnom sudu, jer samim prepisivanjem devalvira se ustavna norma. To se uči u školama, ali se čitaju knjige, gospodine Novakoviću, kad se uči, a ne bleji se po internetu, niti se čitaju neke strategije.
(…)
Sreto Perić | Srpska radikalna stranka
Srpska radikalna stranka – SRS (21.12.2011.)
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, u svoje izlaganje vezano za Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu počeću citatom odredbe 5. već važećeg zakona: “Ustavni sud obaveštava Narodnu skupštinu o stanju i problemima ostvarivanja ustavnosti i zakonitosti u Republici Srbiji, daje mišljenje i ukazuje na potrebe donošenja i izmenu zakona i preduzimanje drugih mera radi zaštite ustavnosti i zakonitosti”.
(…)
Ljudska i manjinska prava i slobode štite i drugi zakoni i drugi državni organi i dužni su da postupaju veoma savesno da bi građani Srbije mogli da ostvare svoja ljudska i manjinska prava i slobode, naravno. Ne sme se smanjivati taj nivo stečenih prava.
Nije samo to primarni zadatak Ustavnog suda. Vi ste ovde u nadležnost Ustavnog suda strpali sve moguće i ono što bi trebalo da bude u nadležnosti drugih državnih organa i redovnog suda. Vi dadoste u nadležnost Ustavnog suda i opet se mora postaviti pitanje zbog čega to radite, pa onda i određena prava vezana za izbor. Takođe dajete u nadležnost Ustavnom sudu i ko zna šta sve u nekim sledećim izmenama i dopunama ovog zakona nećete ponoviti da bude nadležnost Ustavnog suda kako bi valjda ovim visokim platama i mogućnost da dobro zaradi, napravili ste mogućnost da vam Ustavni sud bude jako poslušan.
(…)