Ustav ne priznaje deo teritorije tuđim – Slobodan P. Orlović

Izvor

objavljeno: 27.09.2012.

Sve dok se ne naprave neke nove, dvotrećinske većine u Narodnoj skupštini, nepromenjen Ustav će priznavanje takozvane Republike Kosova, u bilo kojem obliku, činiti pravno ništavim

Politika je mešavina mogućeg i nemogućeg pa ako je priznanje takozvane Republike Kosova zalog evropske nam budućnosti dovoljno vredan i konačan, možda se i isplati. Zarad mira i dobrosusedstva, ta amputacija je politički moguća, ali pravno nije. Ne da Ustav Srbije.

Pre medijskog plotuna za promenu Ustava kao čuvara teritorije, treba ponoviti šta je za nas Ustav. Iako Srbija nema trg po imenu Ustava (za razliku od Grčke, Španije, Meksika, Argentine…), među prvima je donela „demokratski” Ustav i tako započela vladavinu prava. Preskočimo Zakonopravilo Svetog Save (1219) i Dušanov zakonik(1349) koji su imali neka obeležja ustava; još davne 1835. godine Srbija je položila ispit nacionalne zrelosti i donela celovit Ustav. Pre našeg, bilo je ustava samo nekoliko.

Od tada, ispit zrelosti nacije višekratno polažemo i padamo, donevši i dvadeseti Ustav(kao država, ili kao njen deo). Svakolika politička pozicija Srbije kazuje da će se taj ispit kanda iznova polagati i Ustav menjati. Ali, dok je ovaj Ustav na pravnoj snazi Pokrajina Kosovo i Metohija je sastavni deo Srbije i svi državni organi imaju obavezuda zastupaju i štite državne interese na Kosmetu. Imaju li onda državni organiobavezu da poštuju „prethodno preuzete obaveze”, dogovore, sporazume i protokole proistekle iz „tehničkog dijaloga” sa „predstavnicima Prištine”? Trenutno je u žiži ono što je dogovoreno o graničnom i carinskom režimu.

Po međunarodnom javnom pravu samo šef države, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova, po službenoj dužnosti, mogu da izraze pristanak države da bude vezana međunarodnim ugovorom. Od slučaja Ilenove deklaracije (Stalni sud međunarodne pravde, 1933), i usmeni međunarodni ugovori smatraju se obavezujućim ako su zaključeni izjavama ministara spoljnih poslova. Tokom „briselskog međunarodnog sporazumevanja Beograda i Prištine” neke akte je parafirao i usmeno prihvatio naš državni funkcioner srednjeg ranga. I da na trenutak zaboravimo na Ustav, ti su akti pravno neobavezujući bez posebnog punomoćja. To što ih vlada naknadno prihvata političkim „aktom vlade” (zaključkom?!) i tako izuzima iz kontrole Ustavnog suda, samo je privremeno. „Dogovor Beograda i Prištine” će se jednom uneti u naš pravni poredak, zakonom ili uredbom, i doći će pod udar Ustava kao neustavan. Jer Ustav poznaje AP Kosovo i Metohiju samo kao subjekta unutrašnjeg prava.

Sve dok se ne naprave neke nove, dvotrećinske većine u Narodnoj skupštini, nepromenjen Ustav će priznavanje takozvane Republike Kosova, u bilo kojem obliku, činiti pravno ništavim. Isto je i sa svim drugim aktima koji ne zastupaju i ne štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji. Opštepoznato je da u državni interes i bitno obeležje svake zemlje spada granični i carinski režim.

Povinovanje vlasti Ustavu je ostvarenje vladavine prava. U Srbiji se tu nešto ne uklapa.

Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu

Slobodan P. Orlović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>