Zašto nam je potreban novi ustav?

Ustav iz 2006. godine deluje dezintegrativno i unosi nestabilnost u društvo. Ustavni sud ocenjuje i statute ribolovačkih društava, a nema pravo da ocenjuje ustavnost ustavnih zakona. Ako bi Ustavni sud došao u situaciju da oceni Ugovor o pristupanju EU koji ratifikuje skupština, našao bi mnoge protivrečnosti između našeg ustava i tog ugovora, pa bi pojedine odredbe ustava morale da budu proglašene neustavnim. Naš ustav je zatvoren prema međunarodnim izvorima prava

Ove ocene izrečene su u raspravi koju je organizovala „Republika” i u kojoj su učestvovali Bosa Nenadić, sudija Ustavnog suda, Vesna Rakić-Vodinelić i Saša Gajin profesori univerziteta Union, ekonomista Mlađen Kovačević i Vladimir Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka. Razgovor je vodila novinarka Olivija Rusovac.

Vladimir Pavićević: Pet funkcija koje ustav ne zadovoljava

1. Svaki ustav mora da ima „uređivačku“ funkciju, odnosno da predstavlja dogovor o setu pravila koja će važiti podjednako za sve. Mnogobrojne analize politikologa i sociologa pokazuju da

živimo u neuređenom stanju, što znači da ustav nije poslužio kao osnov za dogovor o pravilima koja ćemo svi da poštujemo. Svaki ustav mora da omogući ograničenje vlasti, da vlasti jedna drugu ograničavaju, ali naša praksa pokazuje suprotno. Funkcija ustava je integrativna, ali u našem ustavu postoje odredbe koje to nisu. Na primer odredba da je Srbija država srpskog naroda i svih građana. Umesto da se društvo koje ima različite linije podela /kulturne, jezičke, religijske/ integriše, ustavni tekst ide ka segregaciji u okviru koje postoje grupe koje neće blagonaklono gledati na ovakav dokument.

pavicevic012. Kada je reč o proceduralnom aspektu, procedura usvajanja ustava ni u jednoj tački ne sme biti osporena. Međutim, referendum na kojem su se građani izjašnjavali o ustavu sproveden je pod sumnivim okolnostima. Zatim, akteri koji su bili relevatni u procesu usvajanja novog ustava nisu poštovali sve korake prilikom predlaganja, mada je bilo jasno da će on biti donet na osnovu pravila koja su zapisana u prethodnom ustavu. Prema tome, nije validan ni argument legalista koji čuvaju ovaj ustav od promena – da je ustav iz 2006. apsolutno čist u pogledu procedure usvajanja.

3. Za meritorne razloge za reviziju ustava važna su tri momenta koja se odnose na osnovne odredbe ustava, ljudskih prava i sistema organizacije vlasti. U osnovnim oredbama sporna je pomenuta definicija da je Srbija država srpskog naroda i svih građana. Pavićević smatra da bi bolja definicija bila da je Srbija država građna koji tu žive. Konfuziju izaziva i odredba o promeni državnih granica, pošto na jednom mestu piše da se odluka o promeni donosi na osnovu procedure koja važi za ustav, a na drugom – da narodna skupština ima mogućnost da donosi odluku o promeni državnih granica, tako da je ustav ne samo nedorečen, nego i neusaglašen. To se vidi i u načinu regulisanja pokrajinske autonomije koja je definisana kao ustavno pitanje, ali je zakonom moguće ograničiti ono što je uređeno ustavom. Ograničenja postoje i kada su u pitanju ljudska prava, mada je njihov spektar širok. Najzad, zamerka se odnosi i na sistem organizacije vlasti jer su neka rešenja stvorila mnogo veću konfuziju nego što su doprinela uređenju odnosa između različitih grana vlasti. Pavićević je saglasan sa mišljenjem koje je Bosa Nenadić izrekla na jednom drugom skupu – da tekst ustava nije prošao ni ozbiljnu pravnu redakturu i da zato ne treba razmišljati o amandmanskoj promeni ustava, jer je tekst nepopravljiv.

4. O promeni ustava. Ona može biti amandmanska, zatim da se postojeći skupštinski saziv proglasi ustavotvornom skupštinom koja će doneti nov ustav ili da se sazove nova ustavotvorna skupština i ona donese ustav. Važeći ustav ne predviđa ustavotvornu skupštinu, pa bi morao biti uložen veliki trud da se ustav menja po postojećoj proceduri da bi se obezbedilo sazivanje ustavotvorne skupštine. Pavićević smatra da bi najčistiji pristup bilo organizovanje izbora za novu ustavotvornu skupšinu, što su zastupali intelektualci i pravnici nakon 5. oktobra 2000, čime bi se prekinuo kontinuitet nepravnog stanja.

ustav015. Da li je nastupio ustavotvorni trenutak. Pavićević smatra da je taj trenutak bio 5. oktobra, ali da je šansa propuštena. Ustavni trenutak je postojao 2006. godine / kada se raspala državna zajednica Srbije i Crne Gore/, ali je iskorišćen na pogrešan način. Ustavni trenutak je uvek kada živimo u neustavnom stanju, kaže Pavićević. On ističe da pregovori o Kosovu, koji vode nekoj vrsti prihvatanja njegove nezavisnosti dovoljno snažno sugerišu da je ovo ustavni trenutak, makar i za razmatranje revizije ustava. Pavićević ocenjuje da je ustav iz 2006. neodrživ i da nije izdražo ni test vremena i ako želimo da živimo u organizovaniom društvu i demokratskoj političkoj zajednici, neophodno je da se organizuju rasprave i pripremi predlog teksta novog ustava koji će biti ponuđen za javnu raspravu.

Saša Gajin: Zapanjujuća zaboravnost prema nekim ljudskim pravima

Poštovanje ljudskih prava i demokratije vode dobru, a sva nastojanja da se ona unaprede čine društvo progresivnim jer mu omogućavaju da uspešno koristi mehanizme za sprečavanje sukoba ili da razviju pozitivno raspoloženje građana prema zajednici u kojoj žive. Ideja o poštovanju ljudskih prava i demokratije treba da bude shvaćena u vremenskoj dimenziji što znači da nemamo pravo da mislimo da smo ostvarili sva ta prava i da kažemo da živimo u slobodnom društvu. To sebi ne mogu da dozvole ni najrazvijenije demokratije, kaže Gajin i ističe da o ljudskim pravima treba govoriti nezavisno od namere da se menja ustav. Kada je taj dokument u pitanju, Gajin primećuje da postoji ustavno ograničenje koje se tiče braka i da je „zapanjujuća zaboravnost“ ispoljena u odnosu na pravo na privatnost ili zabranu dužničkog ropstva.

gajinGajin ističe da ideja o ljudskim pravima i demokratiji treba da odgovori na dva pitanja: kako svako od nas razume pravni poredak – da li kao nametnut ili kao onaj koji smo sami izgradili. Ako se naša zajednica temelji na vrednostima ljudskih prava i demokratije, možemo da kažemo da živimo u poretku koji je stvoren uz učešće svakog od nas i to je legitimaciona osnova ljudskih prava i demokratije. Kod nas se, međutim,izbegava razgovor o problemu koji nastaje kada ljudi shvataju da su im pravna pravila nametnuta, što stvara ambijent za sukobe i vodi dezintegraciji.

Ustavnim tekstom treba da se reguliše i pitanje porekla države i institucija, a reč je o tome kako razumemo državu i institucije. Da li se u državi osećam kao stranac, da li sam pripadnik neke manjine, da li je sila koja stoji nasuprot mene postavljena nekim višim autoritetom i moći i odakle ona potiče. Gajin na ova pitanja odgovara: Ako ljudska prava i demokratiju razumemo tako da oni obezbeđuju čvrstu legitimacionu osnovu za izgradnju društvene zajednice, mogli bismo da na to pitanje odgovorimo sa dozom lakoće i da kažemo da smo mi stvorili u državu i te institucije koje šite naša prava. Nažalost, na političkom tržištu nalazimo naciju i nacion, a ako idemo u tom pravcu doći ćemo do višeg autoriteta koji je božanskog porekla. To je metafizički autoritet za koji nismo sigurni kakve veze ima sa ljudskim pravima, demokratijom i svakodnevnim životom. Tako opet dolazimo na nestabilno društveno tlo, to jest nema pristanka na razgovor odakle nam ta država i čemu služi. U vezi sa pitanjem kakvi su izazovi promene ustava, Gajin kaže da se moramo suočiti sa pitanjem legitimacionih vrednosti. On pesimistično zaključuje da nakon 20 godina rada i u NVO sektoru i bavljenjem ljudskim pravima ne vidi da je naše društvo bilo ili jeste raspoloženo prema ljudskim pravima i demokratiji, niti da je razvilo svest da su ona legitimaciona vrednost koja vodi napretku i dobrom društvu.

O političkim ideologijama

Gajin smatra da na tržištu političkih ideologija jačaju oni koji veruju u partikularne legitimacione vrednosti, u prvom redu u nacion, u uzvedene vrednosti kao što je monarhija, u spajanje verskih i državnih institucija.

Pre mislim da ćemo imati posla sa ozbiljnim izazovima u traganju za legitimacionim vrednostima kada se bude otvorilo pitanje promene ustava. Ne vidim da uz ovaj građanski aktivizam i nastojanje nekoliko ljudi koji se bave otvorenim društvom imamo realne šanse. Niz godina smo upozoravali da političke elite ne prepoznaju demokratiju i ljudska prava kao vrednosti koje opredeljuju njihove politike, ističe Gajin i pri tome podseća da je ustav donet uz lažiranje, da je partija koja je odana ideji demokratije i ljudskih prava donela Zakon o javnom informisanju koji je suprotan svim civilizacijskim standardima, da je gradonačelnik bagerima upao u romsko naselje.. Kada se postavi pitanje legitimacionih vrednosti politička elita zauzima neutralnu poziciju i levitira dokazujući superiornost. Na primer, najviši predstavnici vlasti, poput ministra pravde prave crne liste javnih ličnosti pri čemu se jasno kaže da država one koji se bore za ljudska prava smatra levim ekstremistima, a one koji su protiv ljudskih prava – desnim ekstremistima. Ideološki vakuum država koristi da se po potrebi „naheri“ na jednu od strana, umesto da prigrli ljudska prava i demokratiju i ustane protiv desnog ekstremizma koji jača, tako da možda prvi put u istoriji imamo poplavu /neo/nacističkih i /neo/fašističkih organizacija. Zbog svih ovih okolnosti Gajin vidi ozbiljan izazov pred kojim će se naći svako nastojanje da se menja ustav.

Bosa Nenadić: Ustav je živ dokument

nenadicOva sutkinja Ustavnog suda ovom prilikom se nije izjašnjavala o tome u kojoj meri je ustav prepreka na putu Srbije ka EU, ali je rekla da na taj put gleda kao na put za izgradnju Srbije kao ustavne, moderne i demokratske države. Ustavni sud može da obavlja svoju ustavnu funkciju čuvara ustava u uređenoj državi u kojoj celo društvo stremi određenim vrednostima, pri čemu tu podrazumeva institucije – parlament, vladu, predsednika države, sudove, ali i nevladine organizacije. Ako ti subjekti teže ka tome da merilo ponašanja bude ustav, i Ustavni sud može tome efikasno doprineti. Koliko je Srbija uređena država neka posluži podatak koji je iznela Bosa Nenadić. Ako skupština donese više od 200 zakona, a od toga se oko 100 ospori pred sudom, a samo prošle godine je za 18 zakona utvrđeno da su neustavni, teško je reći da je ustav merilo ponašanja. Kada u demokratski uređenim državama ustavni sud utvrdi da je samo jedan zakon suprotan ustavu, to je vanredni događaj ne samo za pravnike nego i za celu državu, to je alarm da se zakonodavac ogrešio o ustav. Ustavni sud je ustavom iz 2006. mnogo više približen modelu evropskog ustavnog sudovanja, ali za Bosu Nenadić ostaje pitanje da li je to dovoljno. Pogotovo kada se ima u vidu da odluke Ustavnog suda imaju i značajnu političku dimenziju i dejstvo, pa prigovori da je Ustavni sud politički sud, odnosno da je stranački, ne doprinose njegovoj poziciji u društvu. Jer ako Ustavni sud nije nezavisan i nepristrasan, nemamo delotvorno vršenje njegove funkcije, a to je zaštita slobode, jednakosti individua i temeljnih vrednosti na kojima počiva svako društvo. Bosa Nenadić je svesna da joj se kao sudiji Ustavnog suda može prigovoriti da govori o potrebi promene ustava jer je dužna da ga čuva, ali ona ističe da spada među one sudije koji smatraju da im je dužnost da ukazuju šta predstavlja prepreku Ustavnom sudu u čuvanju i zaštiti osnovnih ustavnih vrednosti, da je ustav živ dokument, da on nije mrtvo slovo niti da je značenje ustavnih rešenja nepromenljivo u vremenu. Kao primer navela je ustave SAD i Nemačke za koje kaže da ih osavremenjuje jurisprudencija i pravna doktrina i da zato žive tako dugo.

Koliko je samostalan Ustavni sud

Govoreći o preprekama koje utiči na delotvornost Ustavnog suda, o čemu se slažu i brojni konstitucionalisti, Bosa Nenadić je izdvojila nekoliko. Na prvom mestu to su njegove nadležnosti. Nepodeljeno je mišljenje da naš Ustavni sud ima najšira ovlašćenja ne samo u Evropi, nego i među ustavnim sudovima u svetu. On vodi 20 različiih postupaka, a u stvari treba da ima samo dve osnovne funkcije – zaštitu ustavnosti i ustava i zaštitu ljuskih sloboda i prava. Ali je ustavotvorac proširio nadležnost Ustavnog suda bilo zato što je te nadležnosti smatrao važnim ili ih je izmestio iz drugih organa jer su se pokazali neefikasnima. Danas Ustavni sud odlučuje o zakonitosti svih opštih akata, o statutima mesnih zajednica, udruženja ribolovaca i pčelara, o pravilnicima privrednih društava, rešava sukobe nadležnosti između organa jedinica lokalne samouprave itd, što ne priliči ulozi Ustavnog suda. Taj sud odlučuje i o zabranama, pored ostalog i političkih stranaka. Bosa Nenadić smatra da je to dobro, jer se radi o jednom od temeljnih prava, a to isto radi i nemački Ustavni sud. Međutim, pita se da li je dobro da Ustavni sud rešava o zabrani svih drugih udruženja i sindikalnih organizacija, i to kao sud prvog i poslednjeg priziva, a da pritom nema ni kapacitet ni ovlašćenja da prikuplja dokaze i utvrđuje činjenice. Ustavni sud je zbog toga zagušen ogromnim brojem predmeta i pred velikom je dilemom da li da pruži zaštitu svima koji mu se obraćaju, ali sa značajnim zakašnjenjem, ili da rešava sporove ustavnopravnog karaktera i šireg značaja za državu i građane. Bosa Nenadić je ukazala da je ustavna žalba preširoko postavljena i da loše utiče na kvalitet odluka Ustavnog suda i na zaštitu ljudskih prava, a posebno prava na suđenje u razumnom roku, jer mogu da prođu dve ili tri godine, a da ustavna žalba ne dođe na red za odlučivanje. Naime, od kako je konstituisan Ustavni sud, stiglo je više od 30 hiljada žalbi, rešen je veći broj, ali je preostalo još 13 hiljada ustavnih žalbi. Zaštitu prava na suđenje u razumnom roku trebalo bi primarno da pružaju redovni sudovi putem instancione kontrole, a ne Ustavni sud. Ustavni sud je postao i žalbeni sud /rešava žalbe zbog povrede mandata, odluka VSS-a/. Ali su zato neke važne stvari izostavljene, ističe Bosa Nenadić i navodi da naš Ustavni sud nema nadležnost da ocenjuje ustavnost ustavnih zakona. Pritom podseća da je naša bliska prošlost pokazala da se u ustavnim zakonima ne nalaze samo prelazne odredbe, nego da oni izvorno uređuju određena pitanja menjajući ustav. Sve je više konstitucionalista koji ukazuju na neodrživost ovog rešenja, jer u ustavnom sistemu Srbije nema ni jednog akta koji imun na ocenu ustavnosti, sem akata koji su doneti po istoj proceduri po kojoj je donet i ustav. Ustavnom sudu data je i nadležnost koja se teško može delotvorno ostvariti, kao što je ocena saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa ustavom, i to ne u postupku ratifikacije, nego naknadno, i samo treba zamisliti kakav bi ugled Srbije bio u međunarodnoj zajednici kada bi Ustavni sud posle 20, 40 godina rekao da je neki ugovor nesaglasan sa ustavom. Bosa Nenadić pretpostavlja da se to pitanje može otvoriti prilikom našeg učlanjenja u EU.

Koncepcijski je pogrešno rešena i nadležnost o kontroli zakona a priori. Pravna teorija kaže da je reč o ustavnom promašaju, a on se sastoji iz sledećeg: predsednik države, koji ima suspenzivni veto ne može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom da zakon bude ocenjen pre nego što stupi na snagu. To pravo ima trećina narodnih poslanika, ali oni to pravo ne koriste. Ustavni sud ima rok od samo sedam dana da oceni ustavnost zakona, a to je nedovoljno. Predsednik po ustavu proglašava zakon, a odluka Ustavnog suda će važiti kad zakon već stupi na snagu. Ocena je da je to potpuni ustavni promašaj, jer prethodna kontrola treba da onemogući da na snagu stupi eventualno neustavni zakon. Ustavnom sudu se i zakonom uvode nove nadležnosti. Teorija ustavnog prava se tome protivi, jer nikakav zakon ne sme ni da proširuje ni da sužava nadležnost Ustavnog suda, inače od njegove samostalnosti neće biti ništa, i ustavno sudstvo se tome protivi.

Naš Ustavni sud je jedan od sudova sa najvećim brojem sudija što je u skladu sa velikim nadležnostima, ali se uvek postavlja i pitanje kako obezbediti kvalitet odluka. Najslabiju kariku u našem ustavnom sudstvu predstavlja način izbora sudija Ustavnog suda, kaže Bosa Nenadić i zalaže se da sudije budu birane super većinom, na način na koji se usvaja ustav. Ona se takođe zalaže za uvođenje sudije naslednika da bi se izbegla blokada rada suda, za produženje mandata sudija, ali i za ukidanje reizbora što bi doprinelo njihovoj nezavisnosti, „jer kad se približava kraj mandata, svi se okreću prema vlasti“. Bosa Nenadić je ukazala na nejasna rešenja koja se odnose na razrešenje sudija Ustavnog suda i na to da nema jasnih načina da se razreši sudija koji se pokazao nedostojan. Potrebno je da se razmotri i pitanje dejstva odluke Ustavnog suda kada utvrdi da je predsednik republike povredio ustav. Ta odluka ne obavezuje parlament čime se dovodi u pitanje autoritet Ustavnog suda i ustava i legitimitet parlamenta koji može da se ogreši o ustav ako odbaci odluku Ustavnog suda.

 Mlađen Kovačević: Prirodni resursi se ne mogu prodavati

Mlađen Kovačević: Zakon ne dozvoljava prodaju zemlje strancima, a to je učinjeno

kovacevicUstav je nedorečen u pogledu rešenja da li se zemlja može prodavati strancima. Kovačević podseća da je ministar Dinkić rekao da se zemlja može prodati Arapima kad je već prodato hrvatskim biznismenima Todoriću 6.000 i Piperiću 3.000 hektara. Zakon ne dozvoljava prodaju zemlje strancima, ali neko je to ipak učinio. Kovačević smatra da u ustav treba uneti odredbu kojom se zabranjuje prodaja prirodnih resursa stranim licima i podseća da će, kada Litvanija ratifikuje SSP, Srbija morati za četiri godine da prodaje zemlju fizičkim i pravnim licima iz svake članice EU. Ni jedna zemlja to nije prihvatila. Hrvatska 12 godina po ulasku u EU neće dozvoliti prodaju zemlje, a mi smo, mada se ne zna kada ćemo ući u EU, prihvatili obavezu da zemlju prodajemo za četiri godine. Zato se postavlja pitanje koliko smo uopšte slobodni i koliko imamo manevarskog prostora posle takve odluke prethodne vlasti. Kad prodate zemlju, Telekom, NIS, EPS, izvore vode i energije vi se pretvarate u neku vrstu kolonije. I kada se tome doda uticaj neoliberala koji govore o „nevidljivoj ruci tržišta“ koja reguliše sve, i kada se obrazovani ljudi povlače iz političkog i javnog života, ne znam kako ćemo rešiti naše probleme, rekao je Mlađen Kovačević. Po njegovom mišljenju predsednik republike treba da se obrati akademijama nauka i okupi interdisciplinarni tim koji bi sačinio nacrt budućeg ekonomskog i društvenog sistema o kome bi se diskutovalo u parlamentu. Sa ovom idejom nije se složila Vesna Rakić-Vodinelić koja smatra da se na taj način slobodna rasprava i argumenti struke isključuju iz najvažnijeg procesa kao što je koncipiranje novog ustavnog teksta, u korist platonijanske vizije legitimacijske osnove u kojoj predsednik poziva naučnike iz akademija. To bi dovelo do partkularizma i dezintegracione funkcije ustava i do prevage nacionalne ili neke metafizičke ideje, ocenila je.

Kovačević smatra da sama promena ustava ne rešava velike probleme u sektorima koji su pogođeni teškom krizom. Iz ankete koja je načinjena tokom skupa ekonomista i privrednika na Kopaoniku provejava pesimizam. Samo je jedan anketirani rekao da veruje da će ova godina biti bolja od prethodne, samo dvoje očekuje da će naredna godina biti bolja od ove, a samo troje da će 2015. biti bolja od 2014. godine. Kovačević je naveo niz segmenata ekonomskog i društvenog života koji su pogođeni krizom. To je kriza vrednosnog sistema, kriza morala, ustava, pravosuđa, demografska kriza – prosečna starost iznosi 42,2 godine, kriza ljudskog kapitala jer 30.000 ljudi godišnje napusti Srbiju, po odlivu mozgova su samo tri zemlje u goroj situaciji od Srbije, svaki četvrti brak se razvodi, 60 000 mladih ljudi sa fakultetskim obrazovanjem ne radi, a kada takvi ne nađu posao 3 ili 4 godine gube znanje, motive i samopoštovanje. Nema zemlje u Evropi sa tako niskim zdravstvenim uslugama, nauka je u krizi zato što se za nju izdvaja 0,3 odsto budžeta, a ne zato što se uspavala, kako je na Kopaoniku rekao premijer Dačić. Kovačević podseća da postoji i kriza javnog duga jer smo se za samo dva meseca /januar i februar/ zadužili 1,5 milijardu dolara, 80 miliona evra i 630 milijardi dinara.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ustavna načela o pravosuđu i njihovom pravnom i političkom značaju

vodinelicUstavi bi trebalo da priznaju vizionarsko ili razvojno načelo, a od toga kakvo je ono zavisi koliko će ustav trajati i kako će se tumačiti i posle dugog vremena. Vizionarsko načelo u našem ustavu svelo se na to da je Kosovo sastavni deo Srbije. U samom tekstu ustava stojida je Kosovo sastavni deo Srbije koji će imati autonomiju po najvišim međunarodnim standardima i da će ta autonomija biti uređena zakonom. Druga autonomija – Vojvodina – je, sudeći po tekstu Ustava, autonomija nižeg značaja, pa je zato okvirno uređena Ustavom. To zaista zvuči kao vic, a posledica je šlampavog pristupa, koji se ogleda se ne samo u tekstu nego i u ustavnoj ideji, ističe Vesna Rakić-Vodinelić. Suprotan primer je ustav Švajcarske iz 1844. koji nema vizionarsko načelo kao kohezioni element. Taj ustav je menjan putem amandmana 140 puta, ali svi ti amandmani vodili su novom ustavu u kome je najvažniji deo formulisanje pravosuđa kao treće grane državne vlasti. Novim švajcarskim Ustavom spojeni su Savezni i Ustavni sud, tj Savezni sud vrši nadležnost i ustavnog suda. Ovo pokazuje da vizionarsko načelo ustava ne mora biti shvaćeno na isti način u svakoj zemlji, ali to ne znači da može da bude banalizovano kao što je to učinjeno u preambuli našeg ustava.

U vezi sa načelom zakonitosti kao ustavnog načela koje se tiče pravosuđa, ukazala je na raskorak između ustavne norme i prakse. Naime, ustavna norma propisuje da sudovi sude na osnovu ustava, zakona i opštih akata i ona obavezuje da sud ne primenjuje ništa što nije izvor prava po ustavu, a naročito da ne primenjuje vanpravna uputstva. Međutim, u sudskom postupku primenjuju se drugi izvori prava što izaziva političke tenzije. Vesna Rakić-Vodinelić je ukazala i na promenjenu hijerarhiju izvora prava u ustavu iz 2006. u odnosu na izvore prava koja su bila sadržana u Povelji državne zajednice SCG i koja su bila postavljena u skladu sa modernom teorijom prava, možda upravo zato što se znalo da se Povelja neće primenjivati. Reč je o čl.16 Ustava u kome stoji da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Srbije, da se neposredno primenjuju, ali da potvrđeni međunarodni ugovori moraju da budu u skladu sa Ustavom, što je odstupanje od duha Povelje. Takođe je i lista ljudskih prava u Povelji bila mnogo bliža Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a pokušaji da se ta lista prenese u naš ustavni poredak odlučno su odbijeni. Zbog promenjene hijerarhije izvora prava, Ustav iz 2006. je pored svih nedostataka postao zatvoren prema međunarodnim izvorima prava, što ga čini klaustrofobičnim. Kada bi Ustavni sud ocenjivao ugovor o pristupanju EU, i kada bi se držao slova Ustava, našao bi mnoge protivrečnosti između našeg Ustava i tog ugovora, pa bi svaki pošten sudija morao da proglasi pojedine odredbe ustava neustavnim.

Uticaj politike

Načelno, sudovi sude na osnovu ustava i zakona, ali u praksi nije uvek tako, pa se postavlja pitanje šta je sa načelom zakonitosti koji bi trebalo da spreči sud da sudi po političkim uputstvima, a to se kod nas stalno događa. Kada je u pitanju akuelna vlast, to se u prvom redu događa na terenu krivičnog postupka i javnotužilačke funkcije. Jer ako javni tužilac izjavi da mu je prioritet ispitivanje korupcionaških krivičnih dela, iako se zna da je u 2012. bila najveća stopa neotkrivenih počinilaca krivičnog dela ubistva za poslednih 10 godina, mora se postaviti pitanje da li tužilac postupa na osnovu zakona ili na osnovu nečeg drugog, rekla je Vesna Rakić-Vodinelić. O načelu jednakosti dostupnosti pravosuđa građanima ova pravnica kaže da je dobro formulisan, ali da stvarna nejednakost postoji i da je treba premostiti službom besplatne pravne pomoći, koja je postojala i u vreme komunizma u 350 opština u Jugoslaviji. Postoji gotov model takvog zakona koji su izradili CUPS i druge nevladine organizacije, ponuđen je ministarstvima, ali reakcije nema. Osim toga, sa promenom Ustava naša legislativa ne poštuje princip dostupnosti sudu. Reforma pravosuđa učinila je da od 138 sudova ostane samo 34, uz isturena odeljenja, koja nisu sud.

Povodom slobode ličnosti,Vesna Rakić-Vodinelić, je ukazala da se pravila o lišavanje slobode vezuju samo za policijsko lišavanje slobode i za pritvor kada je reč o krivičnom progonu, a da zloupotrebe pri prisilnoj hospitalizaciji u neuropsihijatrijskim ustanovama i druge situacije ostaju u senci i van interesovanja ustavopisca.

U vezi sa poimanjem načela javnosti kao ustavnog načela javnosti rada suda Vesna Rakić-Vodinelić smatra da je centralno pitanje sa stanovišta ustava, zakonodavstva i političkih okolnosti odnos prema medijima. Oni moraju da obaveštavaju javnost, ali pisanje optužnica u medijima treba sankcionisati. Naša zakonodavna praksa reagovala je na ustavnu odredbu o javnosti rada suda tako što su promenjene neke odredbe Krivičnog zakonika i propisivanjem krivičnih dela – nedozvoljeno komentarisanje sudskih odluka i ometanje pravde. One se odnose isključivo na medije, a pitanje je zašto se ne odnose i na političare, jer opasnost od uticaja na suđenje ne dolazi toliko od medija koliko od male otpornosti prosečnog sudije na političke pritiske.

 Olivija Rusovac

Fotografije: Vera Vujošević

 Četvrti panel u okviru serije razgovora projekta KUDA IDE SRBIJA? biće posvećen neophodnosti promene kulturnog obrasca u Srbije i biće održan u Nišu, sredinom aprila. U narednom, majskom broju „Republika” će objaviti opširne izvode sa tog skupa

Izvor

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>